Delo

36 Д Е Л 0 — Е лепо ! .. Ко ће ићи Рајићу у Стргаре ? — Нек иде Обрад — рече игуман. — Они су рођаци. — Треба некога послати Браћи Јаковљевићима у Белушић. — За то ћу се ја постарати — рече игуман. — Ти, Протићу, отиди Добрачи ... — Ти, Алекса, добро би учинио да одеш у Драгоље до Лома те да се њиме споразумеш. Ломо има много пријатеља. — Знам Лома — рече Алекса Био сам му неколико пута У кући. — Ви остали отидите куд ко зна, по ужичкој, ваљевској и крагујевачкој нахији. Ако не можете доспети сами, а ви бирајте поуздане људе. Само памет у главу ! Овде нема шале.... Ти, оче Пајсије, припази кога ћеш послати у Горачиће. Кмет Павле је опак човек. Ваља га се добро причувати. —- Не брини, војводо. Наћи ћу ја човека. — Послаћемо мога Стојана — утаче се отац Ђенадије. — Врло добро ! — рече игуман. Стојан је мудро момче. — Е лепо, браћо — рече Хаџи-Продан и диже се. —■ Тако нека и остане. Што буде ко сазнао, известиће игумана, а он ће мене... Је ли тако, браћо ? — Тако је, војводо! — одговорише сви и поустајаше. — Сад можемо ићи — рече Хаџи-Продан и поздрави се са свима. * * Сутра дан. зором, отворише се манастирске вратнице и кроз њих промаче један коњаник. То беше Стојан. Он окрену десно, спусти се низ један поток, узиђе на противну страну, скрену јужно и дохвати се Јелице. Беше већ прилично одмакао, кад се на истоку указа први сунчев зрак Иутник беше очаран јутарњом лепотом На све стране простираше се застор, нун свежег зеленила. Посма тичија испуњаваше му душу љупкошћу и милином. Он беше весео. Сунце беше ирилично одскочило, кад путник стиже на сам гребен нланпнски. Ту се обазре и виде величанствен призор. Иред њим беше дивно Драгачево, окићено зеленим бреговима, као каквим иластовима. Десно, нрема Моравн, тамо-амо