Delo

ВАСПИТАЧЕВЕ ЗАБЕЛЕШ^Е Саопштава их и намењујв родитвљима С РЕТЕ Н 5. Сувншна брнга Божидар је ишао у I разред основне школе. Једнога јутра устао је он чно н нспаван, само су му обрашчнћн били мало руменији но иначе — можда с тога, што је главицу био по дубл>& завукао под покривач. — Срце моје, — иитала га је уплашена мати — шта ти је? Та тн сав гориш у лицу! — Није ми ништа, мамо — одговарао је Божпдар безазлено. — Како да није, кад си се сав зајапурио? — наваљивала је мати. Камо, какав ти је језик?... Ај, боли л’ ми те глава? — Но мало — одговори Божидар, збуњен мајчиним озбиљним питаљима и уплашен њеним брижним изгледом. Глава му је била још по мало тешка од снавања, и њему се сада већ запста учинило, као да га нешто мало боли. — Ето, видиш! Велим ја! А, где те боли, душице моја? — наваљивала је даље мати. — Не знам ни сам. — Овде... чело... је л’, срце моје? — Јест, јест, ту ме боли. А, боли ли те још гдегод?... Овде, у слабннама, осећаш лн да те пробада? — Осећам... — Ето ти сад! 0, Господе Боже; човек с овом децом има вечнту бригу н страх!... Мужу, мужу! Несрећа! Наш Божа болестан. Боли га глава п пробада га у слабинама. Ми га данас не смемо пустити у школу...II, Божидар није отишао у школу.