Delo

10

Д Е .1 0

тнути с ума госпоства својега, нарочито пред немусломанкама; не могу га сметнути — јер непрестано мисле на њега. Оно им чак начини да су неискрене: јер којој год се обратише неке од наших госпођа с каквим питањем, свака тихо, готово нечујно изусти : «Н>е знам српче (српски)." Тако је, севђули, оне су много охоле. А зашто? Зато што држе да их је њихова народност, т. ј. не народност (о овоме се и не збори,) но вера дигла, узвисила, те су високо — стоје над свима, који не верују ову чисту и, како ми оно једна рече, танку веру, који нису хак.динли (правоверни). Две лепе и миле девојчице наше умиљаваху се око једне беговице, а она ни да их погледа. Отрчаше другој додириваху јој павту на колану и тепаху гледаЈући је мило у очи : «Шта ти је ово ? Како се зове?» Мислиш ли да им одговори и да их погледа ? Боже сачувај. Би ми криво те рекох јузбашиници: — Ове ваше хануме нису од крви и меса, а, Бога ми, нису ни од камена. И камен не би могао ћутати, кад би му се овако умиљавао, како оно ви кажете, мелек, мило и безазлено створење Алахово, кад би му се овако лепо умиљавало — дете. Јузбашиница слеже раменима, а мени се учини да ми овим вели : — Такој си је од ески земан. Но оне нису овакве увек и наспрам свакога. Кад се упознаду с ким, па он лепо с њима — пријатне су. Ето, баш познајем да мене много милују, а госпођу Кају још више. ЕшреФ-ханума, Београђанка често говори : «У половин ноћ, кад се разбудим, за госпоја Кају се сетим и нега благосиљам. Он је млого, млого добро : јербо кад дођоше ваши, сас негово татли дил на нас је ране лечио. . Алла’-верс’н (да Бог да) куд код се обрне — хаир да види !и Кад умуче Ата и Севџа, би у соби таква тишина, да сам се морала чудити. И ако која узме штогод говорити, говори тихо, полако — друге је слушају, не прекидају је никако, па ни онда кад... На пример једна стара, као и све старе, збораше о ески-земану: причаше о турском госпоству и своме богатству ; описиваше своје венчано рухо. Било је, вели, богато ; ка,'. су сагорели са њега златни ширит изишло је на кан-