Delo

ПОЛОЖЛЈ СЛОВЕНСКИХ НАРОДА У ЕВРОПП Од три велике расе европске, словенска раса, како изгледа, данас нас у западној Европи највише узнемирава и задаје нам бриге, а међутим она је, може бити, најмање добила од Европе и до сада најмање вратила накнаде за добитак; словенски народи који су осетили више утицај грчки н латински, као Срби, нарочито српски становници Далмације, јесу такође, па ма какво било првобитно стварање њихове расе, која се зове еловенском, али чија је надмоћност зацело нроизвод хармониске мешавине више цивилизованих раса, јесу такође, како изгледа, они којима је унапред намењено да буду најплеменитији представници словенске расе. Страховање извесних публициста на западу, да ће се једног дана цела словенска раса излити на Европу да угуши западну цивилизацију, долази од претераног увећавања свемоћности руске царевине, која ће, тобож, а пре а после, учинити да се обистини жалосно пророчанство Наполеоново, тако увредљиво и за саме Словене, по коме ће нам крај овога века показати Европу потпуно покозачену или потатарену. Ми смо дошли на крај века, и ми не видимо још па чак и не страхујемо ни од чега налнк на то. Татари стоје врло мирно и без опасности за друге народе иза Волге; Козаци пресељени са обала Дона, ишчупани из своје историске средине, одвојени од својих плодних земаља, лишени својих првобитних уредаба, били би много несрећнији од нас, кад би били приморани да се настане на Западу. Али то се ради у намери да се увреди Рус, кад се овај представља час као звер татарски, час као опаки Козак. Француски обожаваоци руског романа сада су променили тон, и иали су баш у супротну претераност, јер представљају као да будућност целог европског друштва зависи од руских идеја, као да су идеје Толстоја и Достојевског заиста идеје целог руског друштва, и непоколебљиве и у самој Русији; и као да већина ових идеја нису имале претходнике у вештини и у књижевности на западу ; као да Микел Анђело и Леонардо нису претходили свим руским уметницима модерне позитивне школе; као да романи Дикенса и Текереја (Таскегау) нису претходили за готово пола века делима прве врсте модерне руске књижевности. Не увиђа се у осталом довољно, да у овим истим идејама има често један недостатак у мери и доследности, свој-