Delo

47 ЈУНАК НАНШХ ДАНА „Радујући се од свег срца што можемо овако лепим гласом поздравити наше поштоване читатеље, не можемо а да и ми од свег срца не ускликнемо: Живео, младп научниче! /Кивео, врли Србине, докторе Сретене Срећковићу?44 Та вест паде међу Београђане као кап воде на уснјано гвожђе. Све се жпво заинтересова тим младим незнаником о коме трубе тако лепн гласови чак пз Беча. Ко је он?... Одакле је?... Чији је?... Јесу ли му живи отац и мајка?... Је ли сељачки, трговачки, чиновнички или поповски син?... То беху питања која од тога дана полетеше од уста до уста као несташни лептири. Трговци из „главне чаршије1' окупнлн се у механи код „Турског Хана,и заселн око једног стола, наслонилп лактове на сто а образе на лактове, па, пуштајући густе димове из ћилибарскпх такума н срчући каву, врло помњиво слушају како пм газда Петровпћ чнта о томе нз Трговачких Новина. За све време док је читао ћутали су свп као заливенп. а кад оставп новпне рече газда Остојнћ: — Ама је л' то истина, по Богу, људи? Газда Петровнћ само слеже раменима: — Ја, вала, не знам, Јоване, шта би тебе могло уверити, кад ни новинама не верујеш! — Није да не верујем. Симо брате, верујем ја! Ама. брате, што је чудно — чудно!... — Ја, Бога мн верујем! — рече Срдановић. — Новине не лажу! — II мн! — рекоше осталп. — Молим вас, браћо, па ко велп да лажу? Ја се само крстим н каменим!... Пнтам: је ли могућно да је то бечки доктор могао казати једном Србину?... Зар ви не знате да је Шваба наш днн-душманин, и да сатире све што ваља у нас! Ја се само чудим како је тај младнћ жив кад је тако ваљан... — То је истина — вели Срдановић — што Јован рече Ја сам слушао да Швабе све што је наше, а ваљано, отрују. Него, може бнти да ће он тамо остати... — То не би ваљало! — рече Петровпћ. — Баш се нама не да душом дахнути! II. на послетку, што да остане? Сад је сврншо школе, жив је, здрав је — па што се не би вра-