Delo

564 Д Е .1 О да један повећн дсо у висини ажије долази од рђавог ипоремећеног новчаног обрта какав је наш данашњн. У 1У-ој глави издожени су сви облици и врсте кредита, особито је важна партија која говорц о баначним радњама. Пајзад долазимо на пети део у коме се третирају друга два економска процеса: подела н нотрошња добара. У анадизи и оценц појединих удела које добијају из производње сопственицн земаља и каниталисте, радницн и предузимачн, иисац се знатно удаљује од старих теорија. У опште можемо рећи да је питање о поделп доходака као и добара у друшгвеној привреди, тај за данас пајважнији економскп нроцес у коме лежи тежиште социјалног нитања, н око кога се водн љута борба на западу између оннх који имају све у својим рукама и оних који немају ппшта друго сем голих шака, далеко од свога решења. У осталом те је борбе увек било и увек ће је бити докле год буде бидо сиротних и богатих. Г. Вујић посматра п оцењује тај замашнп проблем објективно и сводн га наравно у границе данашњих реалних прилика, али ипак признаје да је данашња подела доходака каква се врши у земљама велике индустрије у многоме неправична и да се на томе пољу морају очекивати јачи преображаји. што засеца у делокруг државне економне и социјалне политике. Говорећи о уделу сопственика земаља, он одблц.ује Рпкардову теорију ренте као једну неминовпу појаву која бп долазила услед јачега множења људства, Он узима ренгу у ужем смпслу п своди је на „монополску цену која се прн гушћем људству п крупипјој својини земаља баштиницама илаћа“ , као што је случај у земљама где су историјски узроцн сгворили п још одржавају велпке сопствеиости. Такав облик ренте не може се, по његовом мишљењу, оправдатн, те га треба сузбнјати разним мерама, а особито деобом велнкнх земаља међу сељаке раднике. Сем тога, писац мисли да би боље било да и богати мајдани, жељезнице н т. д. буду државна својпна, па и само прескупо земљиште но градовнма које сопственнцима вуче велику и неонравдану ренту , по шго недолазн од њихова рада, пређе у руке оиштпнске. Што се тнче интереса на капитал удео који припада капиталпети, сматра да је оправдан, алн заступа оно гледнште по коме се верује у постнуно опадање и.нтересне стопе док се најзад не сведе на извесан минимум. Претресајући иитање о раднпчк ј најамнпци, г.. Пујпћ исбпја оно једнострано на н опасно гледпште старе инглиске школе кој.а одређује раднику један минимални удео , колпко да одржп своју Физичку ексистенцу, пли боље рећн један део из расподеле доходака кој.и раднику не Да ни жпвитп нн умрети, и да све то бнва по неким прпроднпм и неумитним законпма. 0 иеком нриродном мпнимуму не може битн речн него о иросечној висини нотреба ирема ступњу развитка као и код сваког човека. Али тај минимум не обухвата само опо што је нужн.о за нздр-