Delo

ПРВИ КОРАЦИ 87 радите овде ? Јесте ли дошли у свеучилиште или у медицинску академију ? — Ја сам већ свршио школу. — Свршили ? — зачуди се Варњицка. — Па колико имате година ? Ви изгледате врло млади... — Ја имам двадесет и две године! — рече Стрепетов. црвенећи под беспрекндннм погледом ових хладних загонетних плавих очију лепе рођаке. — Где сте учили ? — У казанском свеучилишту. — II служите овде ? — Не! — лаконски одговорп Стрепетов. — А чиме се занимате ? — Дајем лекције. — У школама ? — Не, приватне лекције... Сем тога, обећано ми је место у Пољопривредној Банци. Брзо ћу га добити ! — одсечно и поуздано додаде младић и наново плану и с тога што јеслагао, и с тога што му је досадна ова госпођа, која, како се чинило Стрепетову, поступа с њим као с дераном, запиткујући га с некаком презривом безобзирношћу. Тон његова одговора беше мало хладан и оштар. Стрепетов осети то и е неким младићскпм задовољством погледа на тетицу, очекујући да види на њеном лицу знаке незадовољства. Али. на још већу пакост његову, лепушкаста тетица, очевидно не обрати ни најмање пажње на тон братанчев. Она с подсмешљивом радозналошћу посматраше младића. Овај самољубни, наивни и свежи момчић који се за час зарумени њој је био заиста занимљив. Таквих није вп^ала међу омладином из великог света п ме!>у прозелитима свога јеван^еља. После паузе Валентина Марковна неочекивано запита: — И Ви, надам се, не кварите своје ученике ? Стрепетов у недоумицп погледа у тетицу. — То јест, како то — кварим ? — простодушно изусти он. — Не уливате им штетне идеје ?... — Какве, на прилику ? — мало увређен запита младић. — Оне којима је, на срамоту Русије, заражен већи део наше тако зване интелигенције, која замишља да је она со