Delo

42 Д Е Л 0 Калуђер погледа младића с љубазним, пријатним осме хом. Стреиетов се поклони. Старац га благослови и ишчезе V вратима гостинске собе. Изишавши на улицу, наш младић одахну, чисто ослобођен од некога терета. Није му се допала ова „инквизиторка,“ како је у мислима крстио своју тетицу, с шеним испитивашем, надутошћу, хладноћом, с шеним погледима. Он, разуме се, неће више доћи овамо. Н1та има овде да ради? Опет да се збушује пред шеном лепотом? И зашто га зове? Мисли да га обрати на пут истине? Он се поново сети циничких алузија Чирковљевих и нал.ути се на ш због Валентине Марковне. Чирковје, нема сумше, клеветао. Ова жена може бити несимпатична, али ко сме посумшати у шену врлину? Довољно је да је човек види само једном, па да се увери о том. — И како је дивна! — прошапута он. (Наставиће се>