Delo

ЈУПАК НАШИХ ДАНА 91 — Ја се господски владам! И старе војводе нису ништа без ракије почињале. Чим из цркве изиђу, заседну у златне столове, те „шећер ију а ракију пијуи — виче амалин који је *већ искапио неколико полића. — Јест, па онда узму самаре на леђа, па потец’ на Саву! — добаци механџија. Сви се засмејаше. — Хајде да се иде! Ваља дућан отварати! — рече Сима па извади те плати што је попио. Отпочеше и други плаћатп. За мало па се механа испразни. П Чича Стеван сеђаше у свом кабинету и прелпставаше некакве хартије, кад неко закуца на вратима. Њега то мало нзненади. Од како је дао оставку на портфељ министра правде, од то доба живео је са свим мирно у својој кућици. Нико га ннје узнемиравао, а ако би му ко баш и дошао у походе, то би било по по дне. Диже се и пофе вратима викнувши: — Слободно! Врата се отворише и у собу уђе доктор Сретен. Стевану се разведри чело. — А ти си, Сретене, синко! Баш ти хвала! Седи!... Чудо те дође! Знаш ли од кад ниси био? — Опростите, господине! Али... пуно посла; једва доспем да своје личне послове посвршавам!... — Знам, знам! — рече Стеван смешећи се — прво лекарска пракса, па онда политика... — Та маните то! — одмахну руком Сретен. — Шта ћете? И преко своје воље улетео сам... — Не корим ја, синко! Него, као велим, то не сме да буде разлог рад кога се не походе стари пријатељи. Али оставимо се тога! Како си са здрављем? — Захваљујем на питашу. А ви? — Хвала Богу. %Ј — Шта ради госпођа? — Тамо је око унучета... Седи.