Delo

10 Д Е Л 0 Кмет га погледа пркосно па рече. — Могу вала. — Андрпја! Дај нам по оке ракнје! Андрпја им брзо донесе па пзиде на улнцу да гледа војску Нзнх двојица остадоше сами. — Кмете! Рече ли тн оно нстнну ? — уппта Павле сав блед као крпа. Кмет га погледа па га наљутн онај поглед Павлов. — Сушту пстину! — рече. — Онда,... један од нас двојице не ће живети! — рече он страшним гласом. Кмет се трже, алн га уплаши поглед Павлов. — Је л’ ти пуна пушка ? — Није — Напуни! И кмет, преко своје воље, напуни пушку. — Сад пнј! С поља се чу команда: — Батаљон, напред марш! Трубе засвираше, добоши забубшаше. кмет скочи. — Одоше! — рече. — Нек' иду! Пиј! Кад исппше ракнју упита Павле: — Хоћеш још ? — Не ћу. доста је. — Добро. Хајде сад! Ти ћеш на ова врата нз авлпје, а ја ћу на ова са улице, па где се сретнемо око меане пуцаћемо један на другог! А сад пружи ми руку: Кмет му пружи руку. — С Богом! — С Богом! Кмет изиде на врата пз дворишта а Павле са улице. Сунце пробило кроз јутарњу маглу те обасјало околна брда,.. Батаљон век одмакао.