Delo

КЊНЖЕВНОСТ 479 није далеко, и ми још можемо доживетп да у следбеницима Душана и Лазара нађемо часнога савезнпка.“ Он исто тако говори симпатично о нашим тежњама у Македонији, и жигоше управу Калајеву у Боснн. Кад говорн о војсци. привреди, радиности, просвети и т д. он се јавља као наш иријатељ. Његова би књига, једном речи, да ннје био у рукама и под утипајем несавесннх људи, била лепа тековина за расветљење нашег стања п нашег положаја код његовпх земљака. То је јамачно требала да јој буде и задаћа, и с тога је писац бно и одликован, па је одликовање како изгледа, тргнуто натраг због извеснпх шкакљивих места, која су и била посод да се ова књига код нас забрани. Мп можемо без икакве двоумице утврдитн, да су готово сва лпчна опажања пишчева тачна и не пристрасна, а да је у књизп накарадно му оно, што су му ситничарскн духовл тако рећи наметнулн у циљу ситних страначкпх интереса. Има места, где изгледа да се његова савест одупире овим суожестијама. Тако примедбу, у којој говори о неуљудности радпкалских сељака, он завршује овако: ЋАли су они у исто враме ирости, ириродни и имају илемените осеКаје. II научнте их да сви ннсу рођени да буду државници, да прост свет треба па првом месту да се покорава законнма (а не да их нрави), и њпхово, благостање на дому као и њихово ширење пзван граннца, неће знати граница.“ она се како је госп. Вивијан уз литије, које су се често претварале у теревенке, вођен по Србији. Као какав кнез он је уз среског или окружног начелнпка нмао још по једног нарочптог пратноца, и ма да се хтело да му се покаже Србија. ипак су се они који су га окружавали, — јер ми то не можемо н нећемо да стављамо на терет госп. Новаковићу трудили свом снагом. да она буде изнета онако, како су је у своје време па њену шгету, свету престављали извесни сарадници „Впдела". Према томе је он својим очима није могао нп впдети, јер му они то нису дали. Да пе видн мајски скуп радпкала (1896) они су га одвели из Београда па су му онда о њему причали оно, што смо већ навели. Поједини од њнх су га експлоатисали чак у ннтересу своје личне амбпцпје и причали су му о себн ствари, за које у Србпји нико не зна. Тако је чак г. М. Цукић уврстио себе међу наше прве књижевнпке и причао о својим ромаитичним дожввљајима с хајдуцима! Страшна је и врло жалосна истпна, коју ова књига најеклатантније потврђује, да код нас има извесннх људн, који чак ни пред туђпнцима не умеју да буду најпре Срби, па онда члапови иојединих политичких странака; необјашњнво .је н за сваку осуду слепило, које не уме да издвоји виши државни и народносни, од потчнњеног страначког интереса! Шта ће добити Србија п Српство од тога што се један човек као што је г. Ристпћ, онако мрља пред целом Европом У А он је у два маха био намесник владалачког достојанства у Србијн! Зар се служи својој земљи кад се на овако скандалозан начпн ружи овако огромна већина њеног становништва? На игго та нодметања да је под радикалима у Србнјн