Delo

66 Д Е .1 0 Амалија, мале ручице као склопила и подпгла у вис. Измпслпћемо већ и какав алегориски наслов као на корицама Медуле п дечијих буквара. — Неће ми достићи времеиа за то — рече Ревека. — Ја ћу вам то израдпти кад... кад одем. Ту јој се грло стеже, а ногледа тако тужно, да све оно троје осети, како је сурова судбина наспрам ње, и како ће им свима тешко пасти растанак са њом. — Само да ми је, да што дуже код нас останеш, драга Ревека, рече јој Амалија. — Нашто? Да ми после још теже буде растати се с вама? — одговори Ревека још тужипје. Главу окрете на страну. Амалија поче уступатн пред својом уро ђеном слабошћу, сузама, што је била, као што смо већ реклп, мана овога ћуркастога створења. Ђорђе Озберн гледаше у обе девојке и дирнут ц радознао, а Седле пзбацн нешто из груди врло налик на уздах, па се затпм загледа у своје хесенске чпзме. — Хоћемо ли коју песму Мис Седлејева, Амалија! — рече Ђорђе којега у том треиутку некако спопаде пеодољпва жеља да стегне помспуту девојку у наручја и да је пред свпма цмокпе. Погледа и она у њега за часак, и ја бих иеистииу рекао, кад бих тврдио: да се тога тренутка у њих зачела узајамна љубав. Га већ позната је ствар да су роднтељи ово двоје младих с том наменом и гајилп, п да је њихова мнима веза утврђена још пре неких десет година. Они поћоше ка клавнру, који Је био, као и свп клавпри. у споредном салону. Пошто је тамо било доста иеосветљепо Мис Амалпја апсолутно без икаквога предумишљаја обнсиу о руку Ђорђа Озберна, који је, разуме се, могао боље наћи пута међу толиким столпцама п отоманама, него она. Тако Јосиф п Ревека остадоше Ше-а Ше у салону за столом, где је лоследња радпла неку кесу од зелене свиле. — Овде нпје потребно распптивати за међусобпе тајне. Ово су се двоје већ сами издалп — рећи ће Мис Шарпова. — Ја мислим да ће се ствар свршитп, чим Ђорђе добнје батаљон. Красан је то младић — рече Јоспф. — А и ваша је сестра дивно створење. Благо оному, за којега она пође! — рече Ревека, и ту дубоко уздахну. Чшм се момак н девојка при својем састанку разговарају о тако деликатној ствари, као што је ова, знај да је међу њпма обладало велпко пријатељство п поверење. Нпје нам сад ни потребно пзноснти потапко сав даљп разговор лзмеђу г. Седлеа и младе госпођпце, јер, судећп по овоме што смо до сада чули, нпје пм могао бптп нпти особпто уман ннтп лепорек, што је, разуме се, ретко у обпчном друштву, или ма у којем другом месту, сем у впсокопарнпм н оштроумнпм романпма.