Delo

ИРПМОРСКА ОБЛИЧЈЛ 13 — Јаој! заиалиће кућу! јекну стари. — Постараћемо се да то не учини! одговори Карло с неким поуздањем. — Да, да, и то одмах! Одмах ! Не може то бити одмах ! — Него шта? викну отац... Шта мислиш ? Зар да преноћи с нама ? Ама, немојте да вичемо ида губимо свијест у овој тешкој прилици!... Вечерас се ништа не може, јер нити би суд, нр1 општина могли помоћи, Сутра је друго. Сутра ћу раније дозвати два л.екара, нека конетатују шта је с њим, па ћу, на основу њихове изјаве, отправити га у лудницу, у Дубровник. Карло гурну жену, те и она п]>ипоможе разлозима. Стари се већ није могао опирати, него је само јечао и вајкао се: Јао, смрти моја! Лако је вама рећи „с.утра“, али ја сутра нећу дочекати ! Пе, не. одиста! Ја ћу још ноћас умријети !... Јао, казне божје ! Двадесет година био ми је крвник ! Све ми је појео и упропастио ме ! Златом би га нретегао што ме је стао ! Сувијем златом ! — Знамо, тата, али ништа не помаже то ! тјеши га син. Јао, смрти моја ! Сада дође да ми душу узме! Јесам ли ја то заслужио ? ТПта сам ја толико богу згријешио? Ево се исповиједам свакога мјесеца, сваког јутра идем на мису, сваког вечера на вечерње, сваке суооте дијелим сиромасима Фиорин, пун Фиорин. Тако је, тјеши га снаха, узевши сина под руку, и стиснув му чврсто мишицу као да привуче пажњу на њене ријечи.... Сав свијет то зна. али бог шал.е искушења баш онијема, које милује! Зането стиште руку матери, као да вели: разумијемо се. — Ти једно мислиш. а друго говориш ! рече јој стари с горчином. Знам ја вас све ! Лако је вама! Ви туђим зубма једете ! Па, ко зна ! Може бити да све у договору с онијем... с онијем разбојником, да ми душу узмете ! — 0, о, о! учини Карло и застаде... Какве су то мисли? Ништа, ништа, хајдемо дање, хајдемо у дућан! Пмам и ја свој илан ! Могу и ја имати свој нлан.