Delo

510 Д Е Л 0 шмној критмцм, мо што га је дио г. Савић, а бмће још један доказ инше за моје горње тврђење. 5Г Јашином чланку »Поглед на књижество* *') налазе се ове његовс речи : . Када је Хорац своје оде пнсао, он је у овима изражавао дух, чувство, живот римски. Он је о својој кући пмсао, његове музе п боговм рађали су се са рођењем м развигком рммског народа, и овај народ коме је он писао, добро га је разумсвао. Но какав Су успех могла ммати код Србаља такова подражавања ? Јошт и онда врло слаб, када би иста подражавања срећно за руком нспала. Ко хоће да постане Хорац, тај мора имати свој Рмм н Тибур*. ... Има тренутака, 1де је утпсак, нромзведен у читаоца, тако јак да га треба оставити сама с њмм. Даље, код г. Савмћа нема ни начела, доследности : он код једног иисца, хтевшм навести узрок нечега, објашњава то тако, да после сам себе туче својим објашњењем. Тако нпр. говорећи о 1)г. Јовановићу, хотећм објаснитм зашто Јоваповић нмје драмскм писац, вели : „...У драмскога пмсца мора бити м ирилична множина Филмстарске крвн“. Код Стевановмћа је према томе или било те крвн илн њему пмје ни требало дакле у сваком случају нетачно. Код Ј. Ст. Помовнћа, хтевши објаснмтм његово нануштање трагедије и прелажење комедмјп, вели да је неприродно да је човек од 24. год. сентимепталан ; откуд онда да је Стеваиовић, још млађи од њега, не само сентименталап, него чак п сентименталнмјм од њега ? Тако нпр., опет код Бг. Јоваповића, поммње да је он и песнмк и научник м тад се сећа да „у природи нема скокова“. па вели да су „ове две тако удаљепе стихије доведене у везу“, а код Ст. Стевановића се не сећа тога, него му је врло ириродно да )е један младмћ од 19. година драматичар. Најзад, да поменем да г. Савић неће да води рачуна ни о томе да ли је нешто пре њега утврђено. Истина, допуштено је и то, али кад се ради на с ;у руку, тако да се квари нсшго што је већ урађено, онда морамо за то иримити шта заслужујемо. Тако је требало да је г. Савићу позната всћ номенута критика Јовапа Ристића о Ј. Ст. Поповићу, исто тако г. Савмћ је могао знати п рад г. Стојана Новаковића о народним песмама2); гад сигурпо не бн рекао за Иоповмћа оно што је рекао нити за косовске песме да се морају кад-тад „спојити у еп, који се по свој ирилнци изгубио", кад је г. Новаковмћ доказао да то није ностојало. Композиција расправа нрилично је незгодпа, комбиновања ммсли нема. Мисли су већином казане узгред, уз иоједине цитиране стварм, тако да се за њима мора јурити да се похватају. Стил је обичан, финих речепица пема, а о какву непријатну, новннарску реченицу, па чак и такву која је добила баналан облик, може се врло лако спотаћи. А тск •Фраза! Фраза колнко се хоће. Регорике тако исто. „Психологија*, „пси‘) в. „Србеки Летопис* за 1857. част П. књ. 96. стр. 141 — 170. *) „Годишшица'- II.