Delo

158 Д Е Л О знати. Позвао је етарпјег служитеља, нешто му је нрошаптао. ноказао је прстом на мене и. . . . гледећи ме одговарао му је опет шаиатом. За тим служитељ оде брзо и донесе иутничку књигу. Видео сам већ да се тицало мене. Где год сам у окупираним земљама долазио, записивао сам своје име ћирилицом. Хтео сам да се уверим да ли је истина , да та света слова словенска нису у милости код окупационих власти. Моја је радозналост била у толико већа и оправданија, што у тим књигама ни једно име нисам нашао да је том азбуком било записано. Ни прваци српскога народа у окупираним земљама као што сам се уверио, не служе се својим правом и не уписују се у нутничке књиге ћирилицом већ латиницом, при чему своја имена сакате као у царско-краљевској војсци. Тако на пр. богати херцеговачки Србин, соиственик реченог хотела у Невесињу и пиваре у Мостару, господин Билић , који често иослом нутује по зем.љи записује се у путничке књиге латиницом, и то не као што би требало ВШс већ онакажено ВјШсћ. А зашто тако ? Да лн се иза тога крије грађанска некарактерност, или неки особити систем чиновнички, који силом власти. којом расиолаже, истиекује ћирилицу из употребе V Али је био интересантан призор, кад је старешина чиновничког стола невесињског узео у руке отворену књигу у којо ј је видео моје скромно име ! X првом тренутку изгледало је да ће га ударити канља или да је отров попио. У лицу је сав помодрио, усне су му набрекле, целим телом дрхтао је као да га је љута грозница спопала, и никако није скидао очи с мене. А ни ја с њега, јер у ирви мах нисам могао све то да разумем. Осећај човечностн налагао ми је: да скочим и да бедника полијем ладном водом ! Али обзир на друштво његово уздржавао ме је да то учиним , јер је доиста њихова дужност била да му прву иомоћ пруже. Шта ја непознат могу у таквој прилици ? Међутим његово је друштво мирно седело и никаква се промена није приметила осим што су они члановп друштва, који су дотле чешкп говорили, на једанпут. занемили. Он сам пак наједаред устаде и може се рећи пре да је скочио него ли да је отишао на најближа врата, без ше-