Delo

ДВАДЕСЕТОГОДИШЉА ОКУПАЦИЈА ВОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 161 новништвом. За туђинцем ее мотри и јавно и тајно, али може кроз обе провинције проћи с краја на крај, кад се ништа не деси, за што би му полиција наређивала да свој одлазак убрза! Али му је зато додир са становништвом веома ограничен. До пре кратког времена ни један становник окупираних земаља није смео отићи без пасоша ни у најближе суседство. Ко је противно постунио казна му је ишла до на 100 и 150 Фор., и ноновна казна још, ако се против те осуде жали. II данас мора сваки имати насош ко се из једног места крене, али се бар толико попустило, као што смо видели код Луке Грбешића и Омера, да их не морају показиватиувек и личностима, које надлежни чувари безбедности познају. Пасош вреди само за 10 дана, дакле за један или највише два тржна дана. Ио истеку тог рока мора сваки обновити своју путну исправу. Такса за то пзноси свагда 5 крајцара (10 пара). Сваки ко дође за путну исправу мора објаснити зашто иде на пут. Кад стигне у место за које је пасош извадио, пазе органи безбедности да ли није ради чега другог дошао но што је у насошу означено. Бивало је да су неки говорили да желе ићи у места где су више власти ради трговине, међу тим су долазили да подигну тужбе против ситних угњетача којих је у окупираним земљама у изобиљу. Таква „варалица“ п „бунтовник“ (како се то језиком увређених органа безбедности каже) не добије нигда више пасош и у свом месту је као ннтерниран докле не да необоривих доказа да се поправио н да више нигда неће сличну погрешку учинити. Да избегну оваква киљења, људи се склањају, да не удропасте своју трговину и своју зараду. Овде је могућно само једно од двога: Или постоји озбиљан узрок за ово ограничавање становништва и у самом трговинском кретању и саобраћају, што је жалосно за окуиацију, или озбиљна повода зато нема, и онда је излишно п неоправдано кињење становништва. А то је жалосно за становнике окупираних земаља. (Наставиће се) Дело XXI 11