Delo

II 3 Б 0 1’ 13 слушао клетве на оиштину и инжињере. н обрекавши да ће нх походити, опрости се на јпосле и врати. ■3? После петнаест дана, у почетку великог носта, једне недеље по подне, срете се Поновић на улици са Маријом и Радмилом. Обе му се љубазно јавише, а удовица га пријатељски прекори, што их је заборавио. Он им се придружи и испрати их до куће. Радмила му је изгледала веома замишл,ена. Тек пред кућом, навали и она молбом да сврати. Двориште је било доста пространо, обрасло травом. На другом крају, лицем према другој улици, а наличјем према дворишту, беше ониска кућа, на једну воду, без икава отвора састраг. II то је наша кућа! рече Марија. — Ту седи Зора! додаде Радмила. II не опазивши да је мати оштро гледа, стаде дозиватп: Зоро ! О Зоро! Нека крупна жена промоли се из рогл.а п одговори: Није у кућн. Радо! Отишла је у суседство ! Ако вам треба, да је зовнем! — Не треба, не! рече удовица и уведе госта кроз узан ходник, у гостинску собу, где је, уз обично покућанство, било доста српских тканина. Све је било чисто и уредно. Пошто гост седе на диван, уђоше два дечка и хтедоше га пољубити у руку, али он не даде него помилова млађега но глави. Дечко је доста наликовао на сестру. Други, старији, у сељачкој ношњи. имао је необично велику главу и пљоснат нос. са изразом добродушности. — Ово је мој Милан, поче удовица. Сад је у другом разреду гимназије, али не могу се много похвалити с њим. А ово је Аврам, наш послужитељ. И он је ђак! Правп Рудничанин, — погледајте га!... Сад ме извнните за часак, господине! Хајте и ви децо, учите! Кад остадоше сами, Еми.т је подуже ћутао и врпољио се па започе говор о времену, о кратким дневима, па, срећа, виде на столу неку књигу и узе је. Беше Бајронов: Дон Жуан у преводу Окице Глушчевића.