Delo

НДУЧНА ХРОНИКА 319 Прва окружница је од 12/24 августа прошле годнне н гласн: „Одржање оиштега мпра и могућно смањење прекомерних оружања, која притпскују све народе, јављају се у садашњем положају свега света као идеал, коме би требало да теже напорн свих влада. Човечни н велпкодушни ногледи Његовог Велнчанства Цара, мога узвишеног Господара, потпуно су задобијени за ову тежњу, пошто је он уверен, да овај узвишени циљ одговара најбитнијим интересима и оправданпм захтевпма свих држава. С тога царска влада држи, да је садашњн тренутак врло подесан п повољан, да се путем међународног споразумевања потраже и изнађу најпоузданија средства. како би се свнма народима зајемчнле благодети стварног н трајног мпра, и како бн се пре свега учпнпо крај непрестаном увећавању савременог оружања. У свестн цнвнлнзованнх народа тежње за онштим умирењем су се за ових последњнх двадесет година особито истицале. Од]|жање мира пстакнуто је било за циљ међународне нолнтпке; у његово име су велике државе закључнвале моћне савезе: у цељн одржања мира оне су у до сад непознатим размерима увећале своју оружану спагу, не жалећи ни данас нпкаквих жртава за све даље увећавање те снаге. Међутим сва та уснљавања нису до данас још могла довестп до благотворних резултата, којн бп се нашли у општем умирењу. Финаиспскп терети убијаху опште благостање у његовом корену, растући и непрестано увећавајући се. Пнтелектуална и Физпчка снага народа, рад и капитал, у главноме су и већим делом скренути са свога правога пута и троше се непроизводно. Стотпне мплиона се употребљују на прибављање страшнпх разорних средстава. која. сматрана данас за најновију и последњу тековнну науке, губе сутра сву своју вредност, ношто се на том пољу дође до нових открића. Народно усавршавање, економскп напретцп и увећавање богаства паралнсанп су, илп су ометенн у њиховом развијању. Тако сасвим прпродно излази, да оружања све мање одговарају постављеној им задаћи, што се већма множе и гомилају. Ккономске крнзе, које су у вслнко последица прекомернпх оружања, н стална опасност која истиче из овог непрекидног нагомилавања оружја, претварају оружапи мир наших дана у страшан терет, ко.јп народи издржавају са све већим и већим мукама. Према томе је дапас јасно, да ће овај положај, ако се и на даље продужи, одвести немпновно у онај катаклизам, који бн хтео да се отклонн, п чије страхоте у напред грозотом својом смрзавају сваку људску мисао. Учиннти крај овом непрекндном оружању, и тражити у исто време средства, да се отклоне онасностн и недузп, који нрете целом