Delo

КРИТИКА II БИБЛИОГРАФИЈА 470 погледу прошлости — та будућност је у Божјпм рукама. У току векова њихова духоввога живота избијале су чињенице н којс сједнњују и раздвајају на врло различан начнн, смењујући се и побијајући, адн пм се не можемо одазватп теориским утврћењем дуализма у смислу модерних сепаратнстичких тежња. Нећу да поричем, да је у историји политичкога п културнога, духовнога живота Хрвата и Срба било више момената којп раздвајају него ли оних којн сједињавају, али су ове силе дејствовале у разним дименсијама и тако су се међусобно укрштавале, да се ипак лакше долази до встинитпх стварнпх и правих прилика разиих епоха постављањем монистпчкога а не дуалистичкога приннипа. Др. Шурмнн п сам је нрннуђен да бар народно песнпштво н у опште народно предање обрадп као пешто заједнпчко. Даље не може а да не нађе порекло црквено-словенске књижевностн за цело ноље у једноме пронесу. Али како мало нсторпскога смисла показује, када одмах затим, од извеснога тренутка, на један мах глагољизам пскључиво Хрватпма, ћирилизам искључиво Србима иридаје — алп не, овде чинн један изузетак у корнст Хрвата и говорп о „босанској" ћприлици као духовеој својпнн Хрвата. Дакле један лнтерарни историк са краја XIX века не може да се узднгне иа оиу виснну, за коју су ималп довољно увнђавностп јаднп, себп самнм остављени глагољашп XIV п XV века, тј. њима је била позната садржина ћирилске књпжевности. н црпли су из ње као из својнх рођених извора и варпралп су само пнсмо. Зар нисцу ове књнге нијс нознато нпшта о ресултатпма славистнчких студија на овоме нољу од ШаФарика на овамо? Зар ннје чуо ништа о заједничкоме нореклу свнх литургиских текстова, били они написани ћирилски нлп гдагољски ? Зар му нпје нозпато, да се било збиља још налазе, бнло претпоставља да је било чак ћприлскпх н глагољскнх текстова ириче о Тројанској војни н о Александру, ћирилске н глаголске апокриФне приче? Разуме се да он свс то зна, само није умео ова Факга тачно да употреби и историскн всрио да представи. Раздробљена у ихрватску“ и „српску", не долази у његовој књизн иравн значај црквено-словенске књижевностп до свога иунога значаја, што више најзнаменптији цветови псте једва се додирују у „сриској“ књижевностп, а нешто од тога сасвим се неоправдано издваја искључиво за „Босну“. Да лп је иисац раскндањем књижевности у два посебно одређена дела бар у свакој половини иостпгао веће јединство ? Никако. Треба само узетн у руку његову књпгу па да се то норече. Он је нпак морао код „хрватске" књпжевиостп учпннтн места покрајпнскпм огранцима, он ннак ннје могао слити у коју другу славонску нлп босанску епоху у далматпнско-дубровачкој, илн кајкавску у коју од ових. Једном речју. једне „хрватске“ целокупие књпжевности у модерном смнслу ппје бнло онда никако, као ни „српске“, сем црквене. Зашго дакле једностране аневсије V модерноме смислу наметатн ирошлости п угарак модерне распре уноситн у нрошле векове, који пиаче пате од својпх иезгода н невоља. Шта се иостигло тпме, што се нисац нпје задовољио да, остајућн на прпродној