Delo

■ I V Л А Би-ли нио штогод? Он ме само ногледа оним црнпм очнма, алл <»пет нпшта не пдговорп. Мени он нешто непрпјатно од тог иогледа што нпшта не каже, него гледа некако као отворене мртвачке очп. Одступпх <*д њега, прпђох вратима, п, не анам зангго, отворих. К‘пша је нљуском пљуштала. Хладан ветар дуну и ја осетих лаку дрхтавпцу. Оатворпм брзо врата п прнђем огњишту. Механџпја уђе. Наредио сам да се бацп ма.то меса и<» жару. Пре два дана тукао сам посек — рече. Па узе неки застор пз долапа те поче застпратп ст<>. — Је лп <>вај човек нем? — упитах. — Нпје. — А глув? Није, него дође му па пеће да говорп. А онако је д<»брпчпна, послушан, шта хоћеш. Хеј, прпкане! викну га. Он се п не окрете. Механцпја му прпђе п куцну га п<* рамену. — Пдп донесн воде. Он се дпже, сиусти батпну на земљу, докопа капту п оде на улпцу, ,јер крај друма пред мехаиом беше бунар. ;»а мало п врати се носећп пуну капту. (,'а п.ега је цу]*п.та вода. — Оар так<» пада? — уппта га мехапцпја. (»н само клпмну главом. — Скупе су му речп сад — рече мп механџија. Хоће лп да пије што, шггај га? — рекох механццјп. — Не пи.је ништа. Нцје миого прошло а ја с механџијом седох за вечеру. Лудак .је мнрно ћутао крај пећп, нп иогледао нас није. На зар баш никога свога иема? — упптах. Нпкога. А била је то велика задруга, ги /Кшнпчкп, па, кб кад Бог хоће, удари нека мбра у народ п пскопа цело племе: остао само оп. Него т<* је клетва. — Клетва? — -Јесте, брате! Н<‘ може бптп добро ни оном кога много благосп.љају, а камо ли кад куну. Овде је клетва. — А ко је к.тео? — Народ. — Народ? — .Јесте, брате! II то је страшна к.тетва! Ннаш. његов деда, Др.н) 1.н.. 23. 3