Delo

БАЛТИ II СЛОВЕНИ У НЕМАЧКОЈ 385 посведочио верност своју, потиче свакако из потнуно лажнпх осећаја патриотскнх. У осталом број је вендских непријатеља незнатан; најбољн доказ томе .је, чинн се Т-у, од Реформације непромењена говорна граница у Саксонској! Потпуно .је опет неозбиљно мишљење онога што подмеће држави, да она за љубав некпх агитатора вештачки а с великим трошковима ожнвљава на гранпцама остатке туђих језикакоји изумиру, а свакако нротнвно вољи већине становнпка. Ниједан Немац којиноштено мисли не може оправдано забрањнвати лужичким парохијама употребу њихова матерњег језика; алп би опет било и сувише захтевати од државе да спречава напредно понемчавање, које се врши само од себе. Ту ти се склапа ЛУепсИбсћег Вигбсћепуегет, који „сасвим добро схватајућн премућство немачке културе“, ставља себн у дужност „не проговорнтн нн речце вендскп“. Један пастор, пријатељ лужички и увиђаван човек рече Тецнеру, да тога друштва није ни требало крстити вендским него немачким, и додаде: „Лудаци, да су остали с тим (вендским друштвом против вендскпх речи) где су, на селима: у Будпшину се неће наћи лудака да и у тако што пристане!" Даље му рече: „Кад ми дође Лужичанин н почне накрпати немачки, ја му само кажем: КапиКуегЛап, и он зна де треба да говори лужички, ако хоће да се споразумемо.“ Т. се возио с једним доњолужнчкпм сељаком кроз котбушки крај. Тај му Лужичанин рече: „Овде ће сеговорити лужички (,,вендски“) во векн веков, али се стимјезиком може доћи управо само до КотбуСа. Овдеје иак народ и сувише просвећен, да би п даље остао „вендски“: Та ми смо сви Немцп, а и свет корача све напред!“ Возећн се Спрејом пнгао је Т. возара за неке лужичке речп. Многих нпје никако више нп знао |Т. не казује ништа како га .је пнтаоЈ, на неке гаје тек Т. упутио. Возар му још рече: „Долази овамо један што се љути и свађа с нама, кад говоримо немачки; али, за Бога, вендски ишчезава. Кад бп се опет завео тај језпк, не би имало ннкаква смисла; то би било тек за старе, омладина се не да више заглупљивати!“ У најразличнијим крајевима саксонске, шлеске и браденбуршке Лужице наилазио је Т. код сељака увек на то исто гледиште о изумирању лужичког језика. Обичаји, нарочито интересна ношња њихова, одржала се куд и камобоље него језик. У „Путовођи“ свом налазио је нарочиту напомену — да не треба пропустити прилику.