Delo

ОДНОСИ РУСИЈЕ ПРЕМА СРБНЈП 411 признају никакав уговор, којп за њих други склаиа, па била то Русија, или Аустрија или ма ко други. Све ове преговоре на конференцији 29 маја Пталиски .је саопштио Румјанцову, а реис ефендија цео протокол послао.је великом везиру. У псто доба ренс ефендцја опет је тражио да се Недоба уклонн из Србије, јер је Порти врло незгодно гледати рускога чиновника у народу, који се побунио против евојега господара. Ова непријатност, вели реис ефендпја, појачана је још и тиме, што је добијено пзвешће, да су у Србију послани руски свештеници, а из тога се изводн, да руски двор на сваки начин жели да очува свој утицај на Србе, да би у случају могла дејствовати на њих по својој вољи. Италискн се старао да опровргне такво мншљење Портино о намерама Русије и оправдати бављење Недобино у Србији, алн је писао Румјанцову (16 јуна 1813) да ће Порта на случај да отпочне рат, обновити захтев да се Недоба уклони оданде. У осталом све предлоге Пталискога Иорта је гледала као на средство, да се отегне време и да се изигра оно, што је закључено у Букурешту. Најпосле пнструкцијама је Италиски опуномоћио Недобу, да ради у овом смислу, т.ј. да одуговлачи преговоре. II према томе, ако С-рби откажу, да се покоре по условима Букурешког Уговора, то ће, на случај обнове рата између Срба п Турака, бити очувано достојанство императорскога двора, а ако Срби приме предлоге Недобпне, то ће бар покушаји Италискога на Порти имати некакве вредности. Поред свега овога Италиски је био уверен, да Порта гледа на свакп начпн да избегне обавезе, које су .јој непрцјатне. Док су се ови преговори водили у Цариграду, дотле .је велики везир добио заповест да иде пз Једренета у Софију, тобож, да саслуша нове предлоге српских депутата, као што то јавља писмом Пталиски Румјанцову 1. .јула 1816. Међутим ова је заповест потекла отуда, што је султана непрестано подстицао Халет ефендија и саветовао да, ради угледа свога достојанства, треба умирнти Србе и да је за ово умирење најпогоднији велики везир. Халет ефендија желео је овим, да што даље држи великога везира од Цариграда, а опет великп везир, који је противан војни између Срба и Турака, навукао је на се негодовање султаново. У Цариграду се мислило да ће кретање под великим везиром подстаћи Србе, да се промисле и учине нове преговоре. У том случају заповеђено је велпком везиру да понова Дело књ. 24. 27