Delo

462 Д Е Л 0 своје даље контракццје прп хлађењу пос-тепено изплази те н струја, доспевшп до свога макспмума. понова отпочиње свој правилни ток. Кад се метал не хлади, већ се загрева, тада је процес промене запремине обрнут те су и електричне појаве тада супротне појавама, које се јављају при хлађењу метала. •Још нам остаје да кажемо штогод о главном правцу струје хлађења. На првн поглед изгледа невероватно, да се кретање етера при хлађењу метала врши само у једном правцу: алп ће факат, којп .је запажен код калаја, да се главни правац струје хлађења у главном иодудара са правцем Земљине етрује. свакако у неколико расветлити ову загонетну иојаву. Изгледа. да на правац поменутих етерских етруја утиче исти узрок који п на правац Земљинпх етруја. Ако струје од хлађења одиста настају услед излажења пли улажења етера пз поменуте масе. онда природно мора и брзнна хлађења утпцати на брзину тога покрета т. ј. на етрују од хлађења. Зарад потврде овога, извео је г. Бахметјев оглед, којн га .је довео до закључка, да су струје од хлађења јаче у колико је нижа температура околне средине. Ти закључци доведени у везу са појавама на нашој Земљи могу довестп до следећих резултата: Кад се Земља још налазила у растопљеном стању, почела се постепено скупљати услед губљења топлоте. Тиме је, на основу горње хипотезе. отпочео етер излазптп из ње. који је н примпо у главном кретање у правцу од запада на исток. Који су му чиниоци могли определити такво кретање, за сада се не може ништа рећи. Ма да нам се .један од њнх нарочито јако истиче, а то је Сунце, које собом представља колосални соленопд, ппак се то не може и позитивно тврдитн. С тога ћемо н мд то питање овде оставити нерешено, па прећи на оно о чему се може даље говорити. Док се Земља лагано хладила, имала је у почетку врло јаке „струје од хлађења“ и то услед велике разлике између њене температуре и темнературе околног простора. Оне су постепено бивале елабпје и слабије и кад је Земља била покривена кором, настала .је извесна пертурбапија у јачини струје. Та је пертурбацпја изазвана нешто Магнусовом струјом, а нешто пак околности: што очврсла кора нпје мењала евоју запремину постепено већ нагло — у облпку судара.