Delo

КРИТИКА II БИБЛИОГРАфИЈА 469 иоменути задатак Фи.тософије ирелазио сне више на науку, тако да за философију није остало ништа друго до — теорија познања, или испитивање закона човекова мишљења. ФилосоФија се претворила у Логику. Њен нарочити задатак јс остао да исиитује: како човек долази до знања, какав је однос између његовог мишљења и онога што је око њега, како човск мисли, какав је ироцес човекова мишљења. Кантово најглавније дело зове се Критика чистога ума или трактат о методи, т. ј. како наш ум долазп до знања. Најгоростаснија ФилосоФСка система до данас, Хеглова, има свој центар у Хегловој Феноменологији духа и Логици, која је најглавније и најважније његово дело, где је он ирвп потпуно свесно изнео и развио дијалектичку методу, још у Хераклита у зачетку, које је суштина у том да се све креће н развија у противречностима, и да се сав развитак састоји у јављању и нестајању противречности. Овај Хеглов дијалектизам захватио је и нашега ФилосоФа мало, иа је од такозване немачке идентитетске Философије он примио и то да су субјекат и објекат „идентични“. Али докле је за Хегла, који је узгред буди речено био један од најуниверсалније образованих људи свога времена, дијалектизам нрироде и човекова ума покретач свега напретка и развитка, дотле је у нашега философв, као што смо впдели, удаљавање од врела вештачење, кварење, „истурање“ људске умности и развитка, и докле је у Хегла разрешавање противречности у вишем, развијенијем облику јединства нижег и вишег ступња развитка, дотле је у нашега ФИлосоФа враћање на врело, на инстиктивну ненамерну умност критеријум „за људско сазнање у истини“. „Доследно изведено појмање о свету и духу, о субјекту и објекту... мора се напослетку завршнтн њиховом идентиФикацијом“, вели наш писац, а ту идентиФИкацију он ближе овако обележава: поредак мисли то је исто што п поредак ствари, ствари нису ншпта друго до један п то објективан пзглед иаше свести, а субјективно оне су саме наше мисли, само наше знање, сам наш дух! II писац онда додаје: тако су мислили сви велики метаФизички мислиоци, и што су тако мислили имали су право! Данас је научно тачно да Фихтеов н Хеглов идентитет значе сад сродност душе п материје, духа и ирироде; да су душа н материја, дух и ирирода, од једнога теста тако да кажемо, и да се уираво на тој сродности и јединству норекла оснива могућност да човек нозна спољни свет, да разуме ирироду, да је у неколико себи и потчини. Али да су тако мислили сви велики метафизички мислиоци неће бити истина, јер тако није мислио ни Декарт, ни Кант ни многи други, а тако нп данас не