Delo

372 Д Е Л 0 остала сама. II ето зове га! Не може дан да издржи а да га не зове, не види. -Још с капије види се она. Вири отуда и гледа овамо ка чаршији, дућану, дали он иде. Да што боље види, држећи се рукама о капију, јаче се нагиње, извирује. Црна јој коса одскаче од њена мека лица. И чим га опази да долази, сасвим се заборавља. Излази из капије, стаје на сред улице, дочекује га и гледајући га како јој се приближава, гледа га право, мило; а, кад јој се он већ приближи, њој већ глас гори: — Хајде! вели му тихо, врело. — Данас мајка месила пите, па ти оставила да и ти окусиш. Стојан зна да није мајка јој већ она, само да има зашта да га зове. II знајући како она сад једва чека да јој он штогод каже, прича, још збуњенији, ћутећи улази у кућу. Она одмах за њим, уз њега чисто као грлећи га, Шуште јој шалваре, мирише јој коса, одело. Стојан ћути. Не зна шта ће, а осећа њу иза себе. Напослетку, идући, осећајући је иза себе како мирише, гори, осети њену руку на својим плећима. Спазила му неку мрљу на минтану и чисти га, гребе је прстима. — Где си се то улепио? говори му чистећи, гребући мрљу, додирујући му минтан, снагу му, месо испод минтана својим врелим уздрхталим прстима. Стојан ћути. Она, као осећајући колико је збуњен, сметен њоме, њеном близином, и као да му да времена да се ирибере, одваја се испред куће од њега, остаје у дворишту, да тобож нешто уради, а њега упућује у кућу, у собу, где му је остављена пита. — Пди. У малој је соби пита, на миндерлуку је! (Наставиће се)