Delo

26 Д Е Л 0 — Колико ти је година? — запита, уштинувши га за образ. — Петнајес', — одговори Стојан. Газдиница га опет уштину и помилова по глави, па,. оставивши га да се пресвлачи, сиђе газда Сими. Стојан погледа у ново одијело, погледа у своје старо и поче се свлачити. Било му ипак драго, што ће скинути сељачко, а обући варошко, у коме he, сигурно, изгледати и паметнији и важнији. Нарочито му се допадале, на новоме одијелу, три сјајне и ако неједнаке пуде, које изгледаху као златне, а драга му и антерија, сашивена од некакве гранате, плаве басме. Он све за час обуче и, обучен, задовољно погледа низа се. Затим етаде према једноме огледалцету и, раширивши руке око себе, окреташе се пред њим. — Стојане! — зовну га газдиница баш кад се највише окретао. Он слети низа степенице и стаде преда њу, укочивши се. — Хајде у магазу! И газда је отишб, — рече му она. Он послуша. Упути се магази. Сад је већ ишао мало друкчије. Руке је носио на широко, да му се боље види антерија чак и испод пазуха и једнако гледао у пуце на прсима, као да би тиме пажњу свега свијета да обрати на се. Због тага се сударио са једним шегрчетом II оно му опалило шамар и спотакнуо се преко некаква камена, те умало није прегризао језик. У магази је затекао осим газде још и двојицу остаријих сељака. Прекрстили ноге на тлима према газди, запалили чибуке и разговарају. — Па те молимо, газда Симо, кб оца рођенога, вели први сељак, са големом модрицом испод десног ока, — да нам зајмиш триста и педесет гроша. Хајван he нам се смакнути, ако му не узмемо nnhe, а немамо ни гроша, ако нам ти не даш. Ишти што је право, само дај помози, да не заглавимо свеосве. Газда Симо зазвекта бројаницама и полугласно поче пјевати „свјакоје диханије да хвалит Господа“... — Шта је? — запита сељак. — Хоћеш ли нам дати‘?