Delo

44в Д Е Л 0 Ја рекох. А шта је он? — Ђак. — Кад свршава школу? Ове године. — Чији је. Онјеса села... сиромах је... Нема никога свога... Служио ,јс и учио... — 0, моји лепи сирочићи! — рече она и опет ме помилова. Мени је било лакше: скинула сам тешку бригу с душе. Сад сам бар имала с ким поделити овоју тугу, јер ја збиља бејах тужна. А како и да не будем! Су чим мислимо почети живот? Он имађаше нешто књига, а ја нешто рубља и одела. то је све. Он се не имаде куд окренути, ја тако исто. А она ми беше такав пријатељ! Како ме је лепо учила! Поверила мијетајну своје штедње: научила ме је како се прекрајају хаљине, шта је основ ономе што је у оделу лепо и како се на јевтин начин може одржавати угледност у друштву. Вто, Љубице! Две здраве руке и мало иамети, на свега доста! И њега сам довела и представила јој. Допао јој се. Чешће је с њим разговарала о свему, али највише о мени. Из њиховог разговора видела сам колико ме она воли. Ја већ иоузданије иогледах у будућност. Нисам се више толико бојала сиротиње. Своју скромну зарадицу почела сам шгедити, а ако сам што набављала, набављала сам само оно што ће ми, као будућој домаћици, у кући требати. Али то беше све врло мало. С толико се живот не почиње. Ја сам слутила и ако нисам искуства имала. Да је сиротиња и немаштина кадра отровати најлепши живот, п зато бејах далеко од помисли на наше скоро венчање.