Delo

0 ХЕРОЈИМА •237 кав човек само је случајем и неопходношћ.у прилика нагнан да постане реформатор. Његова велика душа побунила .је се протпву незнабошца Папе п његовог заступника Тецела, којп је продајом индулгенција иробудпо праведпи гнев Лутеров противу обесвећаваља светих ствари. А кад се једном Лутер дефинитивно одлучио, да устане протпву папе, за њега ни.је било повратка и сабор у Вормсу најбоље карактерише храбру природу његову, одану животу у Богу. „Ја сам овде, ја не могу друкчије, Бог нека мн је на помоћи“, тренутак у коме је Лутер изговорио ове речи, то је највећн тренутак у модерној европској историји (стр. 182). Велики ратови и препирке биле су последице овога великога момента, али шта је крпв Лутер за то, он је ишао правнм путем, он нас је хтео ослободити привида и довести нас натраг истини. У осталом, шта је мир? Животпњска летаргнја мирна је, црни гроб је миран (стр. 184). Оснм тога не треба изгубитп из вида, да за живота Лутерова тнх борби и препирки није бпло. Револуције обнчно гутају своје осниваче, а Лутер, оснивач највеће револуцп.је, остао је суверени господар њен, а зато је потребна краљевска способност. Њу је Лутер допста и имао: онјеумео ћутатп (ћутање, п симболичпо и фактнчно, преузпоси Карлајл на вигае места у својој књизи), трпети п био је у нсто доба храбар. Многн сматрају његову храброст као зверство, што је сасвнм погрешно. Лутер ннје био тнгровски храбар, плашљиво храбар, његова је храброст нлеменита и неустрашнва. Осим тога у тога Лутера бнло је и нежностп и љубави, а ње, велн Карлајл, не може бити где нема праве храбрости. Лутер је, велп Карлајл, правн велпки човек: велики не као изрезан обелиск, него као какав алштски брег — прост, частан, ирпродан, не нравећн се нпмало да је велики (стр. 192). Нокс је, кад се упоредп с Лутером истииа малп н незнатан човек, алп што је Лутер у великоме за европску псторију то је Нокс у маломе за скотску нсторију и даље за енглеску. Оп је оспнвач пуританизма, оне форме протестантизма, у којој је овај постао доиста плодан н добио жнвота, вере Скотске, Енглеске и Оливера Кромвела. Он је од Скота, једног до тада растуреног патничког народа, начпнпо „нацију која верује** н оспособио је за велика дела. Највећа мана његова је у томе, што је хтео да уведе теократију, да свештеннке днгне изнад краљева. Али теократија, божнја влада, зар нпје на крају кра-