Delo
•244 Д Е Л 0 ступа у савез са аустрпјским дпнастијама, са папствохм, са старим лажним феудалностима, за које је некада јасно увидео да су лажне; чак је хтео основати н своју династију“ (стр. 322, 3). Ова тврђења Карлајлова о Наполеону доиста су сасвим тачна: он, аристократа природе, ступа у савез са вештачком лажном аристократијом овога света, он који је био над њнма почнње да верује, да су нпак онн над њим. То је Наполеонова основназа блуда, и ту лежи његов пад. Његова влада над светом вели Карлајл, од тада је постала неправедна, нечовечна, тиранска и он је морао пастп. II кад је пропао и бачен на Св. Јелену, он не може да се начуди свему томе. Али шта је све то помагало. „Он је ишао својим путем, а и прпрода је ншла својим путем. Одвојивши се једанпут од стварности, он тумара немоћан по празнинн; нема спаса за њега. Он мора да тоне, жалосно као што је ретко с којим човеком било: да сломије своје велико срце и да умре; тај сиромах Наполеон: једно велико оруђе, сувише брзо отупело док није постало некорисно: иаш последњи велики човек“ (стр. 326). Пошто смо тако изложили Карлајлове погледе на Хероје и у појединостима, имамо да учиннмо само једну напомену у односу на његову општу теорију о великом човеку, без које би ова нзлагања остала непотпуна. Карлајл на име држи да су сви типови великих људи у основи исто, да су сви они начињени од исте грађе, и да би свакп велики човек могао бнтн ма којп од оних шест врста хероја. „Ја признајем“, вели Карлајл „да пе зпам никојега доиста великог човека, који не би могао бити св е врсте великих људи. Песник, који би могао да седи само на столици и да саставља стихове, не би никад написао нпједног стиха који би много вредео... Ја замишљам да је у њему политичар, мислилац, законодавац, философ; у ко.јем било ступњу он би то могао бити, он је све то... Наполеон има речи, које су као аустерличке битке... изреке Тиренове пуне су мудрости и генијалности као изреке Самуила Џонсона... Петраркап Бокачио вршнлн су дипломатске мисије, како изгледа, сасвим добро... Бернс, даровити нисац песама, могао би бити још бољи Мирабо. Шекспир, ко би знао шта он не би могао бити у пајвишем ступњу“ (стр. 106, 7). Пма истина, продужује даље Карлајл, и природних наклоностн различних способностн, али бесконачно вшпе разлнчних прилика. „Али ту је као и код обичпих људи у учењу заната. Ви узмете једног човека, чпје се способности још нпсу развиле у једном одређепом правцу, који би још мо-