Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 253 — Ви мало вредите! — скочи и повика Завиловски. Пазите добро, ја ником ама баш ником не ‘допуштам да о вама ружну рече, па ни вама самима. Госпођица Кастелп се насмеја па одговори: — Добро, али седите, јер вас тако ие могу сликати. Он седе и гледаше даље у њу погледом толнко пунпм љубавн и преданости, да јој то поче сметати послу. — Како сте непослушаи модел! Окрените мало главу у десно и не гледајте у мене. — Не могу, не могу — одговори Завиловски. — А ја оида не могу да сликам. Глава је почета у оном положају... Нрнчекајте... Рекавши то, приђе и дотаче се прстима његова чела, п поче му полако окретати главу на десно. Али њему срце стаде куцати као чекићем, стаде му се све окретати по соби, он шчепа њеиу руку и прииесе је устима. — Шта радите то? — прошапта госнођица Линета. Он све једнако држаше њену руку на устпма, ие одговараше ништа, него је све јаче притискпваше. Опа му брзо рече: — Разговорите се с тетом... Ми сутра идемо. Нису могли даље нншта прозборитн, јер у том уђоше Основскн, Коповскн н госпођа Анета, а којн су дотле били у суседној собицн. Г-ђа Анета впде поруменело лпце Кастелкино, погледа брзо на Завиловскога, па рече: — Како вам данас нде? — А где је тетка? — упнта госпођица Кастели. — Отишла у посету. — Одавно? — Пре неколнко минута. А како вам је данас ншло? — Добро, али је за сад већ доста. Она то рече, оставн четке и оде да опере руке. Завнловски остаде још неко време одговарајући више мање тромо па питања, која му стављаху, али је имао вољу да оде. Бојао се разговора са госпођом Броничовом, и, као сваки страшљнвац, хтео је пошто по то да то одложи до сутра. Уз то је хтео остати за тренутак на само са својим мнслима, уредити их, оценитп боље замашај тога што се догодило, а сад му је у глави била само нека нејасна збрка од поимања: да се десило нешто не-