Delo

ИОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 255 — Имате ли одиста сада каква носла? Што одлазите? — Отворепо вам прнзнајем да ми треба времеиа да се приберем, и сем тога снопао ме је страх од госпође Бронпчове. — 0, па вп не познајете нашу тету. II њој сад бучп глава. Хајдмо овако мало уз пут, на да се опет вратимо заједно без икакве церемоније. У повратку ћете прикупити своје мисли, у том ће се вратити и тетка Броничова па ћеш јој рећи ону реч, од које ће она ударити у сузе. Друге никакве опасности нема. Пази само на ово: ако ти буде добро, имаћеш поглавито да захвалиш мојој Анетки, јер ти је она тако пунила главу Линети, као да јој је рођена сестра. Тако ти је то луцкаста глава, а красно срце. Исто тако дсбре жене можда има, али лепше зацело нема на овом свету... Нама се учинило да је онај глупн Коповски пешто стао облетати око ње, али се моја Анетка на то тако наљутила, сачувај те Боже. Оне га не мрзе, али поћи за онаквог будака, било би нешто и сувише. Говорећи тако он узе под руку Завиловскога и мало после опет настави: — Оканимо се већ тога тнтуловања са: господин. Ми ћемо и тако постати сродници. Морам тн и то рећн: не сумњам да те Кастелка искрено воли, јер је и она ваљапо чељаде. Алн је њој опет у своје време толико пуњена глава тобом, да ти сад само треба у тај огањ дометати дрво по дрво, а опа је тако млада. Разумеш ли ме... Треба то што има да дође да ухвати дубоко корена код ње, јер је она и необнчне природе. Немој мислитн да ја хоћу да те опомнњем или плашим. Не! Тиче се само утврђивања стварн. Да те она волн не подлежи сумњи. Да си је само видео како се она заносила с твојом књижицом, п шта је с њом било тада, кад сте се вратплп пз позорпшта! Дошла ми била тада на памет једна глупа мисао. Прпчао сам како сам чуо: да је стари Завиловски хтео зато да се упозна с тобом, да би тн дао његову кћер, да не бн имање отншло од његовог имена. II замисли, оио је јадниче тако нобледело на то, као крпа. То ме поплашп, те тн ја брзо удрн у ннћар. Шта велиш тп на то! Завиловском дође н да се емеје и да нлаче, а међутимје само из све снаге стиснуо руку Основскога, која је била нод његовом, а мало после додаде: — Нитн сам ја ње достојан, ннтн...