Delo

Б Е Л Е Ш К Е 287 своју философско-исторпску студију: 0 закону реда у историјп. Овај је рад само резиме и кратак нреглед пишчевих фплософскпх п историских ногледа, који су већ нзнесенн у његовим већпм, рапијим радовима. Овде писац доказује, „да једним истим редом пду ствари у природи и у процесу индивидуалпог и друштвеног живота човековог, у процесу матернје, као и у процесу душе и духа“. Пропраћајући целокупнп развитак Космоса писац долазп до закључка: да све иостаје онда кад је потребно п траје док је потребпо, п да све, кад постане непотребно, п нестаје... А човечанство п његова цивилизацнја, његов духовпи живот и прогрес јесу само луксуз прпроде“.... Прнроднп човек са природним потребама далеко ће прежпвети цивплпзацнју п исторпју, луксузне потребе свог дугог жпвота. Јер ће оно, мпсли писац, што је прво иостало, последње пестатп. Тежња да објаснп најразличнпје проблеме из науке и жнвота — поред миогих чпсто метафизичких спекулација — главпа је одлика овога дела, са чијпм се многпм закључцима пикако пе можемо сложпти, а које мн ипак препоручујемо нашим читаоцнма, у толпко нре, што су дела ове врсте у пашој књижевностп тако ретка. пег КатрГ КаЈзег бЈдтипсЈз дедеп сће \уегс!епсЈе УУеИтасИ! сЈег Озтапеп (1392. ћ. 1437). — Под овнм патписом штампао је у Готн Густав Бекман прошле годппе једну студнју, која је већ н но самом размаку времена, које обухвата, за српску историју од велпког пптереса п од не мање важности. Јер крај XIV. в. н почетак XV. јесте опо време, када се је српска пацпја највнше наирезала а најмање успеха пмала, време херојекпх алп узалудних борбп, напора и варлшвпх нада. да ће се ипак моћп сузбитп дпвља п помамна павала Азпјата. Но све ово као да беше још више потенцпрано непосреднпм пнтересима ондашње угарске краљевине п млетачке републике, које се у ово време појављпваху на Балкану као заштптннцп п савезнпцп балканских хрпшћана, чпја је се судбпна поглавнто у ово време и решавала. Време од 1392.—1437. год. јесте један део оне епохе у псторпјп јужноевропскпх и средње-европеких народа. када се је турска пмперија све впше уздпзала ка својој кулмппацпоној тачкп. Најзад. то је оно време, када су се срнскп владаоцп у својој спољашњој полптпцн сталп наслањатп на Угарску, чпјп је краљ Жпгмундо (1387.--1437.) радпо на оргаппзовању једпог крсташког похода, којп бп пмао за задатак, да Турке протера у Азпју. Бекман је своју гасправу поделпо у пет делова, који. п поврх нрплнчпе једноетрапостп. пмају значаја за боље н правилпнје схватање догађаја. којп су се десилп за време ТКпгмундове владе. У првом делу, у коме је у главном пзпесеп програм Жпгмупдов уједнњења 1-љропе за борбу протпв Осмаплпја (141".). па првом месту пзпосп оп мпсију Пппа Спапа у лето 1410. год. па папској курпјп Јовапа XXIII. заједпо са уступцпма п захтевпма. које је Жпгмунд на Јовапа унравно. Овај се програм састојао пз овнх тачака: 1.) потпомагање краља Жнгмунда у његовпм захтевнма н претензпјама па рпмеку краљевску крупу, 2 ) учвршћење угарскога краљевства, 3.) пнтервенцн.ја пзмеђу угарске крал.евппе н млетачке републпко н 4.) рад на упнјп нзмеђу латпнске н грчке цркве са главном тежњом, да се Турцп, чпје је пагло продпрање веБ претпло Угарској, протерају са Балканског полу-