Delo

24 Д Е Л 0 Трагпчни јунаци делом су одличннји, делом слабијн од нас и та двојака особнна објашњава н то, да док они с једне стране могу рачунатп на наше пнтересовање н спмпатије, дотле се ми опет с друге стране не иротнвимо и.иховој евеитуалној пропастн. Са трагичпим јунацнма у многом су погледу сличнн великн лирпчарн човечанства, који тако исто са великим осећајима, јакнм страстима и изванредним особинама пграју главну улогу на позорннци живота. Као да је песник трагедије баш њнх узео за пример и као да је тајну створења дознао од великог, светског песннка — од највећег ноете, који је за љубав божанствене трагедије сазидао себн орјашку позорницу: — свет: а за радњу у њој узео жпвот, за глумце пак л.уде нз њега. .Јер, како изгледа, и оиа бедна и јадна створења божпја песннцн, носе такође у својој велнчпнп и клицу својпх мана н у колико је узвишен призор: полет њпховпх њихових велнкпх душа, у толпко је жалосно, да се н онп морају борнти са хпљаду невоља земаљска жпвота, са маленкостима и оковпма себпчнога п пустога ината. „Песник није рођен међу нас смртне људе“, може се рећн за велпке лиричаре, који су чисто неком предестинацијом позвани да мало живе и да тај свој кратки жпвот проведу у беди и невољи. Кад прочитамо песме, које су ови бедни људи написали, уверићемо се у колико оно тнхо п нежно славујско прнжељкивање, које овда онда о љубави пева — надмашује опо тужно елегијско јадиковање... Доиста суморан и јадан им је живот, и ако их не свлада туберкула, али страст нх зацело отправља у гроб. Осећаји — били они нлеменпти нлн нижег реда, ностају код њнх страстима, да им срцем, као оно у саксије засађено цвеће или дрво, што се непрестано развија напослетку природном јачпном својом развали цреп. Та шта је друго довело Едгара Поа у делириум, доли његова страст, којој је до краја свога живота робовао? Шта једруго замутило велеум једнога Мисеа, ако не онај „зеленп отров“, који је сркао немилостивом жеђу? Шта је друго одвело Хајнеа у гроб, ако није она његова позната страст? Па Будслера? Па Верлена? н још много другпх француских генцја. А руског ГБермонтова нцје ли његова страст довела у конфликт, коме је као п учитељ његов: Пушкин, тако још младим постао жртва? Није ли Бајроновој бујној природи и пропастн била узрок његова силна страст? А шта је друго