Delo

ТАЈНИ САВЕТНИК — АНТОН П. ЧЕХОВ Почетком априла 1870. године моја мати Клавдија Архиповна, удовица поручника, добије из Петрограда писмо од свога брата Ивана, тајнога саветника, који између осталога писаше: „Јетра ми је болесна и с тога морам свако лето да пробавим гдегод ван земље, а како сад немам сувишак новаца за Маријенбад, то је врло могућно да летос будем код тебе у твојој Кочујевци, драга моја сестро...“ Кад је мати писмо прочитала сва је пребледела и уздрхтала, а лице јој било готово и на смех и на плач. Па онда је и плакала и смејала се. Оваква борба између осмеха и суза вазда ме подсећа на светлуцање и пуцкараље свеће на коју се пршти водом. Прочитавши писмо јошједанпут мати сазове сву чељад из куће, па нам свима, нспрекнданим и узбуђеним гласом, исприча како је браће Гупдасових бнло свега четворо, да је један умро још као мало дете, дале други био војпик, и он умро, а трећи да је, не буди му на жао речено, глумац, четврти... — Четвртога... четврти је високо... високо... —јецала је мама. — Рођени ми брат, заједно смо расли... ах, та ја сва дрхтпм те дрхтпм... Није то мало, тајпи саветник, геиерал! Како ћу га дочекати, — анђела мога! 0 чему ћу ја, тупоглава и необразована, с њпме разговор водпти! Петнаест година га нисам видела! Аидрјушонка, — рече мати мени, — радуј се! лудице моја! За твоју срећу шаље нам га Бог! Пошто смо већ били потапко обавештени о породици Гупдасових, у кући и на имању се паправп такав преврат, какав сам виђао само пред празиике, што ми је иначе било обичпо.