Delo

ЕМ1Ш УЕКНЛККЕХ 411 ставом етернчном сјају уадижу се пеумпгие „идеје“ строги и хладни закони, о којима ова светнна пн појма пема, па ипак се креће њиховим стазама и путевима. Како ће се најзад свршити ова борба која се води између градова н села? То је треће питање ове велике социјалне трилогије, које иесннк расправља у трећој својој свесцп која носи иаслов: „Прозорица“ („Аићез“). Обуздане снаге кидају своје окове, ослобађају се и сударају... Пастаје ужасно разорење после којег се земље ослобађају кужне варошке море. Песппк нам не оиисује свршетак ове драме, нити нам износи нов облик којп ће после ове борбе ново друштво добити, ои нам само наговешћује прозорпцу, чијп се нрви светли зраци пробијају кроз дпм и маглуштину. Ова нејасна слпка пуна је иесничке лепоте и јаког драмског ефкта. У своме носледњем сневу: „\дзац‘е (1е 1а \де“ песник се труди да продре у срце човечапства, он се ирикрада да уочи његове најнежније покрете п да сазна његове најскривеипје иокрете п да сазна његове најскривеније жеље. Ту он опева врлине среће и спокојства: љубав, благост и доброту. Оп завршује тужним одрицањем среће: у тој тпхој резпгнацији његова иаћеничка, немирна душа налази мира: „Срећа ах срећа! За нас је непостпжна. Ко се год за ту шарену тпцу маши Тек ће по неко перце да домаши; Она остаје увек педостижна, Високо кружи, далек је њезин лет, Само јој сепка додира свет...“