Delo

ОСТАЦИ ИЗ СТАРИНЕ 9 наћка!... Брука!... Брука!... Па ућута, продужи шетање, док се врата нагло не отворише и на њима се прво појави брада Јанаћкова, па онда и он цео. — Свршено је!... избаци он кад стаде, сав зауктан. — Шта је свршено? — упита га шеф, коме се сад у очима не могаше да распозна јед од посмеха. — Оно, што сте наредили! — Па јесу ли задовољни? — упита даље. Он, затворених уста, истера кроз-нос нешто налик, на: — Ух — хм! и климну главом у знак одобравања. Шеф се прво намргоди, па се онда на један мах насмеја, ману му руком и рече! — Иди ми, молим те, с очију! — па се још јаче насмеја и обрте главу. А Јанаћко мало одану, спазивши шефов осмејак, па и он њега погледа, развуче усне у знак осмејка, те му се појавише проређени црни зуби; задржа тако неко време тај осмејак, све једнако, као укочен, не мрдајући ни с чим, не номерајући ни једну црту лица; а непрекидно гледаше шефа укочено, са страхом, кроз који провириваше нешто, налик на молбу. Шеф се окрете и погледа га, па му дође овим изразом још смешнији, те се гласно насмеја, а Јанаћку дође још милије, те и он отпоче да даје неке одушке из грла, налик на глас заклане живине; па се обијица гледаху, Јанаћко не трепташе и смех им се појачаваше; иа се кроз све собе отпоче да таласа смех, чиновници све брекћу, гледајући обојицу; док се шеф, заценут од смеха, не окрете и благо му рече, манувши руком: — Иди, молим те, да те не гледам више! А Јанаћко се понизно поклони и оде на своје место, осврћући се, да види, смеје ли се шеф, те да се и он смеје. Кад седе на своје место, рече му један Београђанин: — Цинцо бре, ти дугујеш ћпр Мики! — Коме бре? — упита га овај зачуђено. Овај продужи озбиљно: — Ћир Мики!... Зар не познајеш ћир Мику из Земуна? — Јок ја! Нисам ја нпком дужан. Са платом живим часно и поштено, никоме не дугујем, нити мени ко дугује. А ко тн је тај Ћир Мика? — упита он. — Дознаћеш, кад дође да те тужи — одговори овај важно. Јанаћко се замисли. Шта сад говори овај? Па поче да пре-