Delo

12 Д Е Л 0 — Тако!... Отеже се једно дуго од свију. — Јесте!... Што се чудите?!... Ја сам то смислио. Ево за што је то тако. Прашина уђе у прса и ту се начини блато, то блато попуни она места, штојејехтика појела, осушисеи онда не да, да плућа даље труле! — Заврши он. — Тако!... Добро, те сад и то знамо! — рече један, аостали се само погледаше, слегнуше раменима, и ућуташе. — Натераће ме да научим Турски, само да га се једном ратосиљамо! — рече један. — Ово је напаст! — додаде други. Што не ћути, кад не зна ништа! А он их само гледа својим укоченим очима, опажа међу њима неко шапутање, неко презриво добацивање погледа, не зна ни сам, да ли га од тога обузима страх или неки чудновати осећај неизвесности, коме он не уме да определи ток, само осећа, да му је тако непријатно и тешко, тако загушљиво у овој сфери, коју он не разуме, а која њега не разуме и презире. Ова подвојеност свију и свакога, ово очито избегавање и презирање; ово намерно задиркивање и ругање, које он ни у једној прилици није умео правилно да схваћа, у часовима одмора, задаваше му болијед. Највише гаје тиштало сумњичење, због његовог дружења с Турцима и презриво отуђивање од српског имена, суманутим изразом „Цинцо“. Горчина у његовој души достизаше врхунац ири помисли на ово име у часовима самоће, и код њега се тада појављиваше нека кураж, некинеопредељени ток слободпих мисли, неко чудновато самопоуздање; које се распадаше у стварности. Где год погледа, што год види, он само опажа неку нустош по којој он сам лута, не знајући како и зашто, чудећи се, од куд је ту бачен и зашто је ту пао? Долази му гадна и гнусна ова околина, ово друштво, ова притешњеност од свију и свачега; дође му да риче као бесан, лутајући пољем, усамљен, одЕојен од свију; да тај бол повери природи, Богу; нешто га чупа и кида у прсима, његова урођена преплашеност и нискост, натерује га у трепутцима на пеизмерни срам од себе сама, па му то натерује мисли одлучније и опредељеније, и тад му се повишава вредност самога себе; мпсли се иснрекрштају неком необичном силином, која га чнсто застрашава и донесу га на висину, на којој се осећа чисто горд, због своје вредности, коју тада опажа и појима, због својих језика, које они не знају и