Delo

ЈОСИП ЈУРАЈ ШТРОСМАЈЕР 389 Загреб сијелом и средином свега културнога рада хрватскога. Само тиме није исцрпена брига Штросмајерова за главни град Хрватске. Године је и године умни владика био познат у ши* рокоме умјетничком свијету као особити пријатељ свега, што је лијепо. Годинама је Штросмајер за своје паре сабирао слике и умјетнине првога реда, да их узмогне поклонити граду Загребу и говорити великоме свијету, да Хрвати нису онакви варвари, каквима их држе, јер и они желе ући у коло културних народа. Само идејални циљеви доведоше Штросмајера, да је он пуних 30 година сакупљао данашњу галерпју слика у Загребу. „Ја бнх рада — рече 9. новембра 1884. год. владпка — да народ наш живи, да живи у слози и љубави са сваким, који братски шњима — мисли; али желим, да под никим не живи, који би му рада сврху, на коју је створен и опредпјељен, туђом сврхом замијенио". Схваћајући владика највише научне заводе главом читавога народнога тијела радо прислањаше свеучилишту н академнји доказ своје велике уметничке душе — галерију слика. Ко је 1884. год. био у Загребу и посматрао са стране долазак ђаковачкога владпке, тај је морао прнзнати, да се онако дочеКУЈУ само краљеви. Није било главара земље код доласка владичина; дапаче п сам је брат по дужности и чину, загребачки надбискуп, и римски кардинал отишао из Загреба — али народ је разумио ђаковачкога старца, иа је народ присплио и политичке противнике, да су му се морали поклонити. А ко је слушао Штросмајеров говор, којим је отворио ову своју последњу велику задужбину у Загребу, тај се морао увјерити, да нема пред собом човјека богата, човјека дарежљива, већ има нред собом умника, који разбнра по вјековима, што је душа човечја стварала љепоте, па се он томе стварању поклања у жељи, да народ његов тражи у љепоти и доброти путове својему напретку. Нема гласа у тадашњим вијестима, који би и на час хтео да помути весеље, што га је Штросмајер приправио своме народу. Потраживање умјетннна, сабирање њихово по шнрокоме свијету, трошење новаца, брига, да академија буде потпуна, јер ју је он назвао „академија зпаности и умјетности“, све то извођаше Штросмајер сам. „Ја сам — вели он — при сабирању тих слика и умјетнина одмах од почетка пазио, да ми нх је сабирати, колико ми је само могуће, из свих умјетничких школа, како сам мислио, да ће народу и учећој се младежи впше користити“.