Delo

ПУШКИН II РУСКН ПЕСНИЧКН РЕАЛИЗАМ. 397 Из неколнко одломака, који говоре о Пушкнновим односима према песничком реализму а који су наведени у прврј глави ове расправе, читаоци су се могли у пеколико упознати и са погледима руске критике после Бјељинскога и Гогоља на задатке песннчког стварања. Следбеницн н ученпцп Бјељинскога — Валеријан Мајков, Чернншевскп, Доброљубов, Ппсарев, Н. К. Михаиловски, Нипнн, Скабичевски, ових дана преминули Евг. Соловјев и др. захтевалн су од поетичке књпжевностп да буде „реална“ тј. да се осврће на потребе и нптања времеиа не само за то, што ће услед тога поетички производ као такав бити заннмљивијн, што ће тако естетички ефекат бити тим сигуриије иостигнут, но су тражпли од поезпје да дпректно служи потреби и „злоби дана“ као својој крајњој и мал’ те ие једипој сврси; тражили су од ње да, не губећн нпак из вида естетичке обзире, пигда не заборавља да је уметннчкп момеиат у њој не крајња сврха, но лепо, згодно, неопходно средство за постигнуће у овај мах важнпјих, пречпх — етичких, мисаоних, социјалних сврха. Једап тппски песннк те епохе, говорећи о облику и прпродп своје музе, вели: „Не, ја не зпам да сам кад пад собом чуо умилну песму дивне, милогласне музе! У небесној лепоти, нечујно као дух, слетајући са висине, она пије мој детнњски слух учила чаробној хармонији и нпје крај моје колевке оставила своју свиралу... Не, него ме рано сташе прнтнскивати окови друге, немиле и невољене музе — тужне сапутнпце тужних сиротана, који су рођени да се муче, да се пате, да вуку окове — оне Музе, што плаче, тугу.је и иати, која је увек свега жељна те понпжено проси... Опа ме је научила да осетим њене патње и благословила ме да свету о њнма јавим".1 Мање више, сви су руски песници и романспјери деветнаестог столећа били за таку поезију. II то је гледпште, мало по мало, постало чврсто скалупљен принцип, постало је закон, кога се сваки ппсац морао држати, ако је рачунао да му производи буду опажени и у памћењу народном чувани. Руска се литература, и поетнчка п критичка, тако строго држала тога нрактичког гледишта, да су често несвакидашњи, вишег реда таленти, ппр. Фет-ИЈеншин, Аполон Мајков, Ф. II. Тјутчев, који се у својим песничким производима нису хтели дотпцати дневних друштве1 Н. А. Некрасовг: Муза.