Delo

ПУШКИН II РУСКН ПЕСНИЧКИ РЕАЛИЗАМ 399 него ће пстпну наппсатп онај ко покаже кад људи раде добро, тј. сагласно са вољом Божијом, а кад рђаво, тј. против воље Божпје. „Сви су књижевнп пронзводн и добрп п потребни не онда кад оппсују шта је бпло, но кад иоказују шта треба да буде; не опда кад причају оно што су људи радили, но кад оцењују добро и зло, кад показују људима једини узани пут воље Божнје, који води у—живот.1 „Оцењивати производ уметности по ступњу његове реалистичности, истинитости саопштених подробностп, нсто је тако чудновато, као и судити о храњивости јела по спољашњем изгледу истога. Кад реалистнчпошћу одређујемо ваљаност производа, тим показујемо само то да говоримо не о производу уметности, но о имитацији уметности“.1 2 II тога се начела Толстој држи у свем свом песнпчком стварању са урођеном му издржљивошћу и нескретањем у ст, ану. Он налази да свака уметничка или песничка творевпна треба да је задахнута хрпшћанском идејом, нли, бар, да просто, сваком разумљпво описује не искључива, сталешка, но свим људнма заједничка осећања, која ће их зближавати и учити да су деца заједничког, небеског Оца. Како Толстојева дела до прпповетке „Ода шта људи жнве‘?“ (1881) нису била пнсана у том смислу, но су веома често била „уметност ради уметности“, умовање због самог умовања, служила изучавању душа разних људи, које изучавање, ма оно како било сјајно и духовито, очигледно ни на мрву није унапређивало људско релпгиозно и етнчко сазнање — Толстој их се одрекао и стално их у својим чланцнма оглашује за производе рђаве, ружне уметностп. Па не само да пх осуђује, но се од њих толико одбио, тако их сматра као нешто туђе, нешто бескрајно далеко од своје данашње личности, да их овда онда и исмева! „Верујте Богу, — говорио је Толстој 1902 годипе једном свом посетиоцу, — све су то лудорије, гатке. Просто ме стид у мојој седамдесетој години почетп измпшљаватп и ониснвати осећања неке даме које нигда нпје нн било, и разговор њен са господином кога такођер нигда није било ни разговора, нп господппа... Од тих лудорија бива и штете. Ето у породицп X., (ту Толстој спомену једну познату му породицу), — неке шипарице-госпођпце чптале ономад „Рат н 1 Сочпнешн гр. Л. Н. Толстаго. Москва 1887. Ч. XII. стр. 740. (Прсдговор једном зборнпку ирпча п поука за народ.) 2 Л. Н. Толстон: Что такое пскусство? Москва, 1898 г.