Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 379 га на ручак. Изненадно пак нан Плавицки, срдит што није ту било госпође одборниковице, а сећајући се некадашњпх забава са Гонтовског, због чега сад Полањецки пожурише кући да издаду потребне наредбе. На њима пође Плавицки и Јамиша, а најзад Гонтовски у својим колима са мршавом кљусади. Успут ће Плавицки рећи Јампшу: — Не могу да кажем!... Моја је кћи срећна. Он је добар човек и енергичан, али... — Али шта? — упита Јамиш. — Али прек. Сећаш ли се, суседе, да ме он придавио за неких тричавих тридесет тисућа рубаља, те сам морао продати Кремјељ. ГЈа шта после? Па га после сам откупио... А да ме нпје придавпо, ја не бих морао да продајем Кремјељ, те га он не би сад куповао, него би га добио после моје смрти са Марином. Добар је човек, али ту (говорећи то Плавицкн се куцну прстом у чело) ту му још шушти! Што је истина, није грех! — Хм — сдговори одгорник Јамиш, не хотећи да чини Плавицкоме ненријатностп иримедбом: да је Кремјељ остао његов, од Кремјеља не би остало за њих нншта. Али Плавицки уздахну и рече: — А за мене је сад под старост нова мука, јер и онако морам сад све ја о том мислити својом главом. Јамиш се једва уздржа да не повиче: „Не дао лепп Бог!“, али је познавао Плавицкога толико, да је знао: е отуда нема никакве бриге. Није у то толнко веровао ни сам наш Плавпцки, он се зета помало и бојао и добро је знао да ће сад батн све поћи по другој глави. У том разговору стнгоше и до куће. Марина је наредила била све што је потребно за обед и дочекала ме с дететом иа рукама. — Хтела сам да вам покажем сина пре него што седнемо за сто — рече. — Како је велики! на пун! па леп! И у такт са овим речима она подношаше дете Јамишу, који га додирну прстом по образу. Дете се прво намршти, па се насмеја на после дрекну... У том дође Гонтовски и поигго обеси горњу хаљину о чивију у ходнику почне у њој тражити носну махраму, кад одједанпут пред њега испаде Разулка (даднља), која је била у ходннку н приђе му руцн. — А, како си ти! Како! Шта би?