Delo

382 # Д Е Л 0 Кад је сунце зашло, вратили су се на веранду, те као и оно пре, тако и сада, осташе подуже на њој, да дочекају потпун мрак. Само се оно пре Марина држала подаље од Полањецкога, а сад се прибила сасвим уз њега и после мало ћутања рекла му: — Красно ће лето овде бити, Сташо. Је ли? Он је само стеже у загрљај, тако, да је осети на самом срцу и понављаше: — Мила моја, премила моја!... У том се изнад бреза, што се у магли криле, подиже црвени месец, а жабе у барама, кад видеше да се вратила она госпођица коју су тако често виђале крај обале, нададоше, сред вечерње тишине, у хору: — Еве је! Еве је! Еве је! IIII од тада отпоче обома живот, истина не без брига, али живот са више меда пего чемера. II писац овог романа окусио је од овог меда — својим уображењем. Превео с пољског Чед. Петровнћ /