Delo

(СВРШЕТАК) Та силна њена нежност, да ли је данас још којој нала у •очи не знам. Крмзиђули јесте. Повуче из пљоске, метне у уста полутку брескве, погледа у Сику, у Сикпно крило с мачком, па уздахне; а кад јој пођоше очи (само мало засветлиле од „лимоније“ из зелене пљоске) по Сикиним сестрама и другарицама, иа се зауставише на Сики, кад помисли „свака држи на крилу дете, сирота Сика мачку, туго, мачку!“ она се толико ражали, те поче плакати. Жене повикаше све у глас шта јој би; а она сасвим озбиљно одговори да се сетила свекрве, па јој дошло „жал“. А кад су се жене насмејале њену одговору, и она се насмејала, гласно, и ако су јој сузе облнвале растужено лице. Њене сузне очи не скидају се са Сике. „Туго, очи! Туго, коса! црна како ибришим, густа како повесмо! Ама лице... Лице јој већ расцветала ружица. Туго! II прецветаће та убава ружица и неоткинута, не метнута на груди, ни на главу, немирисана... II опет јој пођоше очи по женама. „Ниједна није као Сика. Овака снага нестезана! Овака половина некршена! Јазук (штета)!“ Отишла кући, легла без вечере, сву ноћ не заспала. Око на око никако. Мислила, размишљала, сећала се прошлости, другарице и јетрве Матаманије, њене смртп, Михалаћеве жалости, својих речи. Она се сећа као да је јуче било шта му је казала... Казала му, да ће његове кћери, Мага и Агнија, оклагијом ону која им у кућу дође и њихова оца воли; н он јој поверовао, и узео од тнх речи „мерак“, како би рекле Ниш-