Delo

113 ЗЕМЉЕ ПЛАЧА 31 кало за покојном Мнлнцом, а опет нпје било нпкога ко нпје рекао: „Богу милу хвала, кад се, мученнца тешка, једном кутарпса мука п ходе Богу на нстину!...“ Таман свјештеник свршио опнјело, прелио гроб внном, отпјевао треће „вјечнаја памјат!“, а сељаци почели затрпаватп мрца земљом, кад из једне шумице поред цркве пзби — Крсто и Мујо, оружани до зуба, под токама и у доламама. Већ се било рашчуло да су њпх два утекли нх хапса, да су се одметнули гори у хајдуке н да су неђе у Посавини обили сараје неког похрваћеног бега те му диглн н паре и одијело и оружје. Властп су на све стране разаслале расписе за њих, и њихове слике и опнсе. Чптаве су се хајке дизале за њима по свој Боснн — али бадаваде. Свак се изненади н престравн, кад пх виђе на један-пут ту ђе им највнша опасност прнјети. Само се Јосо усудп да пх предусрете са: „добро дошли!“ п да се ппта с њима. Чим је видио ногреб из далека још из шуме, Крста је одмах пешто сјењало; а чим је пршпао н видио мајку п жену у црно, тај-час се осјетио своме јаду. — А кога то испраћате па пут с кога се пе враћа, куме, кога?... запнта Јоса, пошто се нољубише. Јосо слеже раменпма, па ће тужно кроза зубе: — Да ти је здраво глава! Остатку на здравље! Ето внднш... — Да није Милицу?... врисну Крсто. — ТБу... потврдн Јосо жалостпво. Крсто се поднимп па пушку п заплака као мало дијете; прнђе ближе и клекпу иа сестрин гроб; пољубн црну земљу у коју је спуштају н којој ]е предају; узе једну шаку иловаче с раке, завп је у јаглук и остави у недра; па приступи матерн н паде јој у наручје. Прптрчаше ђеца н жена, и све то обиште једно око другога, а паста колеж — да би камен пукао од жалости, а некмо лн срце у јунака. Крсто се првп прибра н оте из те гужве. Пита се још с нопом и осталим сељацима. Захвали им на указаној нм посљедној пбшти његовој покојници сестри а тнм н њему и његову полуископаном дому. Поп Тришо се осмјели, узе га за руку и нзведе на страну. Дуго су нешто шапталн, и наједном Крсто цикну, к'о да јелен рнкну, одскочн у страну, дохватн пушку по средппн, дозва Муја н повика: — Збогом, браћо! Збогом, мајко! Збогом, жено! Збогом, ђецо!... Виднте ли ово старо храшће, одсад су ми браћа и дру-