Delo

392 Д Е 0 — Ох! беднп мој прнјател.у. То није ништа, — рече он тнхо, не креНућп главе. Она га је сад гледала, обезумљена због ове промене. Он је бно тако блед, да је изгледало да нема ни капи крвн иод кожом. Његовн упалп образи као да су ушлн у унутрашњост лица, а очи исто тако угашене бнле су упале као да нх какав конац вукао унутра. Он виде лепо страх своје иријатељице и уздахну: — Богме сте ме ленога затеклн. Она рече, гледајући га нетремице: — Како се то деспло? Он је чинно, да бн говорпо, велике напоре, и цело је његово лице, час по, дрхтало од нервних потреса. — Нпсам гледао око себе... мислио сам на друго. ..0! да... п један ме омнибус оборио п прешао ми преко трбуха... Слушајући га, она је видела каЈсо се тај несрећан случај десио, па рече јако преплашено: — Је ли вам истекло крви? — Нпје. Само сам мало нагњечен... мало изломњен. Она зЛпита: — Где се то десило? Он одговори тихо: — Не знам. Негде врло далеко. Лекар догура једну наслоњачу у коју се графица срушн. Граф је стајао покрај постеље, и понављао кроза зубе: — Ох! -Јадни мој прнјатељу... јадни мој пријатељу... каква страшна песрећа! Он је зацело осећао великп бол, јер је јако волео Оливија. Графнца оиет понови: — Ама где се то десило? Лекар одговори: — Ни ја сам незнам, или боље не разумем. Код Гоблена. готово изван Париза! Барем је кочијаш, који га је довезао, рекао да га је узео из једне апотеке из тога кварта, у коју су га донели у девет часова у вече! Онда се наже Оливију: — Је ли истина да се то десило близу Гоблена? Бертен склошг очи, као да хоће да се сети, па прошапута: — Не знам. — Па куда сте ишли?