Delo

П Л А В И (СВРШЕТАК) Били су баш крај Каравике. Кнез заустави коња. — Хтео сам вам рећи да ова земља више неће бити проклета земља. Ономад сам је уступио сестри — за болницу... — Хвала Богу! — прошапта Гжимала, уздахнувши. — Хвала Богу! —понови кнез — можда he им Бог свима опростити грехове као и — мени! А овде на овој узвишпци решили смо се ја и сестра да подигнемо капелицу. Можда he се некад после, много година, ово место срамоте променити у свето место. Можда he Бог и људи заборавити за ту мрљу Холшанских. Гледао је неко време у оне крстове и брезе, па онда окрете и онет су пеко време ишли ћутећи. Гжимала је, против обичаја, био намрштен. Увек живе његове очи прелетале су поља и небо, а сад их је оборио земљи, руке онустио, погрбио се као да је терет какав носио. — Шта вам је, господине? — упита га Леон узнемирено. — Па није ми ништа! — одговори, очевидно тајећи нешто. — Ваљда заслужујем ваше поверење. Можда ћу вам иомоћи у чему. — Ви бисте хтели целоме свету да помажете! — рече Гжимала. покушавајући да се шали. — Ви имате неку муку данас. За читаве две године ја вас нисам видео у таком расположењу. . — Јер ми се данас десило највеће зло које ми се могло десити, и, стид ме да кажем, плакао сам прошле ноћи као дете. Изгубићу Габрпелу! — Ваша се сестра, можда... удаје? — несигурним гласом упита Леон. 23*