Delo

П Л А В И 357 — Красно је то братство и пријатељство пружати помоћ у лудостима! — промрмља. — Будите доследни, господине! Нема више од два дана како смо говорили о нестајању сталежа, о закржљавању старих виших класа, и тада сте казали: „Богати се удружују с Јеврејкама, или се жене из фамилпје; зашто се не спусте ка интелигенцији? Тиме се вероватно не би осрамотили. Гаде се се шљахте — јер је сироматна!“ Ја сам запамтио ваше речи. — А зар сам ја знао да ће вам пасти на ум Габриела! — Онда нам је јасно! Ко се кога гади? Вп — нас! — Којешта! — махну Гжимала руком — нећу доказавати. Вас ће Габриела одбптп и крај. — Дакле ви ми одричете своју помоћ! — Какав бих ја изгледао, кад бих вам помагао? — Хоћете ли ми бар допустити да говорим с вашом сестром? — Како вам је воља. — Хоћете ли ме само пратити? — Та, ако до сутра не промените мишљење, поћи ћу. Нек се то час пре свршп. Јадна Габриња! Леон ]е био потпуно миран. Осмех му је за осмехом прелетао преко лица, а у очпма му се блистала срећа. Тај је пзраз кнежева лица љутио и узнемиравао Гжималу. Бог зна шта све може бити. Та сигурност кнежева предсказивала је оно што је најгоре. Гжимала је био у очајању. — До сутра дакле! — праштао се Леон. — Кренућемо се рано. Изиђоше у ходник. Сила је стајао осветљен буктињом. Двојица ливрејисаних слугу обавише кнеза огртачем и отвориша кишобран над њим. Већ су били пошли а Гжимала их сустиже. — Ја ништа не памтим, кнеже — прошапта као молитву — ја ништа нисам чуо. Заборавите ви то до сутра. Леон се окрете и погледа га. — Сутра ћу ја, г. Гжимала, бити срећан, илн гори него икад. Ја стојим на прелому, а у вашим су рукама сва моја будућа дела. Немојте то заборављатн. Гжимала оста на месту и гледаше како се у тамној ноћи губи навише црвена светлост буктиње. У том тренутку сазре његов план. Не врати се у стан, већ оде у коњушницу, п наредн да му се оседла коњ, обуче мекинтош, наби капу на