Delo

362 Д Е Л 0 ♦ * ' ми кажете да ме не волите, да се ничег не сећате, да ме нећете! Али ви то нећете рећи, јер вам је Леон Холшенски дражи од кнеза. Онај Леон, кога сте изабрали, тај Леон, он је ваш! Ваљда нећете своју реч прекршити? Обе јој хладне као лед руке подиже устима и љубљаше страсно. Она их је узалуд извлачила, док најзад уморна и слаба није почела тихо да плаче, стежући усне и удаљујући главу. Он вшне нпје нншта питао, није молио нити осећао. Очи му се испунише страшћу и радошћу. Без речи јој мету кнежевски прстен на прст, без речп је обухвати рукама и притиште на груди. — Вп сте сада моја краљица! — прошапта само. Она више није ни покушавала. да се бранп. Као пре толико година, она је затварала очн пуне суза, и није ни помишљала да је ou кнез и магнат. Нашла је сада своје младалачке • снове и занесепа и уморна, готово се слепо предавали његовој љубавн. Ћутали су. Њена се глава одмарала на његову рамену; он је љубио златне витпце, не могући од сувишне среће да јој речима захвали. Пред њпма, кроз прозор, био је празан врт без лишћа на дрвећу; а онп су видели лето, боје, осећали мприс мајчине душице п смнља. Најзад Леон својнм уснама нађе њена уста и узе их као нешто своје, срећан, готово несвестан. Зачуђен што се разговор толико нротегао, Гжимала уђе на врата, али се запрепасти кад никог не виде. — Габриња! — викиу. Девојка подиже главу, бачена од једанпут с неба на земљу. Погледа у Леона тужно, са страхом од стварности — и ништа не одговори брату! Поглед јој паде на руку, на сјај кнежевског прстена. — Шта ће он рећи! — шану она. — Габриња! — внкну он по други пут. Леон извуче руку, исправи се и изађе иза завесе. — Зар није ту Габриња? — упита узнемиренп Гжнмала. — Напротив. Баш смо о вама говорили! — одговори Леон. — 0 мени? — Да. Сигурно ви имате хартије које су нотребне код свештеника. Чекали смо доста дуго; док стигнемо, једва да ће бити времена за обзнану и венчање.