Delo

СЕОБА СРБА У ХРВАТСКУ И СЛАВОНИЈУ 393 у помоћ, па ће се сви иселпти. Кореничке Србе брани Херберштајн од оптужбе, да су издајице. Они су, вели, више пута са опасношћу свога жпвота чинилп услуге аустријској ствари, а као награду за те услуге заробише Аустријанци пре две године кореничке српске вође Марка Секулнћа, Огњена Мудрића и Вукосава Бубића, а доцније Заку и Радмана Гласнића. Зака је умро у аустријској тамници, и овако поступање аустријско нагнало је Кореничане, да су били напустили мисао о сеобп. Али се ни сад нпје остварила та мисао. 10. јуна имали се састатп Кореничани са Херберштајном у т. з. Дреновом Кланцу н предати ту своје таоце (најстаријег члана од сваке фамилије), а са аустријске стране примити помоћне чете, које ће штитити досељенике од Турака. Но на неколико дана пред састанак наиђу кореничке хара.мбаше Радега Божић, Огњан Мудрић и Нинко Манојловић са 30 другова својих на једну групу Турака недалеко од Коренпце, те једног Турчина убију, а остале повежу. Овај догађај обрати турску пажњу на Кореничане, те не смедоше послати таоце Херберштајну из страха да ће Турци приметнти, већ одгодише сеобу за неко време. Ипак 7 сриских кућа са 50 до 60 душа покушају да пређу али их Турци опазе и нападну, те само један део од њих изнесе главу и пребегне на аустријску страну оставивши све своје као плен Турцима.1 Вечито шуровање Срба са Аустрнјанцима задавало је много једа турским заповедницпма. Средином 16Д2. године изашлаје срџба Турака на површину у страховитом робљењу српских домова. Том приликом су поробљени и сви српски манастири од аустрнјске границе па све до Сарајева. Калуђери српски прогоњени од Турака, разбегли се па разне стране, а њих 17 на броју пређу на аустријску границу и замоле дозволу, да се ту настане. Барон Херберштајн извести 21. јуна 1642. ратни савет о доласку тих калуђера и запита га како да се држи према њима. Калуђерн понудише Аустрији своје услуге у раду на новпм сеобама Срба из турских крајева, а један од њих по имену игуман Ћирил, замоли дозволу да нодигне српски манастпр у приморској границп. Ратни савет међутим није хтео да заузима становиште у овом питању, док не чује мшпљење грофа Вука Франкопана, врховног заповедника хрватскпх граничара. Свршетком ове године изјави се Франкопап протпв 1 Лопашић, стр. 246, 249 п 252, Croatica за год. 1642, стр. 9. 15 п 38. Дело, кн>. 44. 26