Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ lii (Наставак) t Пред хотелом Морис поново .нађе фијакер којн је узео полазећи од куће. Поие се несвесно, не казав куда ће. — Улица Шамбиж, господине? запита кочијаш. Улица Шамбиж! Да видп Јулнју која га можда чека овога тренутка... Не, овога пута искушење ће бити сувише тешко, шта више он неће имати више снаге да наслони чело на срце своје прнјатељице. Неће моћи издржати питања њенпх очију... У њему је још живела прека нотреба за самоћом, за пзбегавањем... Сиђе с кола, илати кочијашу и отпусти га. Пшао је пешке преко Ваграмског трга, прође поред булевара Малезерб, авнпа де Вилјер гдс су ншроки тротоарн и ретки пролазници, где ништа не спречава ни ход ни мисли. Камо ће? Ou то нпје више знао. Само је хтео у нсто време да нзбегне н Клару п Јулију, и да се у својој тузи сакрије под земљу. „Свршеноје, добро је свршено!...“ Као брујање звона, ове су му речп звоннле у глави. Свршене су сањарпје тако неодређене, алп ипак тако драге. Ва један тренут он је назрео нов пут који се пружао према насмешеној равној обалп н острвпма. II затпм, пзиенада, све то ишчезе; осети да је ударно о знд, о грознп зпд којн му је препречпо будућност. Немоћ га изнури. Шта да ради? Шта да ради? Псто тако он се осетп немоћним да у будуће обгрлн два бпћа око којих се његов живот, као бршљаи, обавио. заједно са њиховим. То-